Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: images.jpg

 

 

 

 

 

 

\

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ово беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје, Сарацени узеше град, заробише многе хришћане, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци, да их саветују да приме веру Мухамедову, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много сведока, да је његова њива, а други немао ниједног сведока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много сведока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк, и нема ниједног сведока. - Постидеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде победу над вама, и даде нам најбоље земље у свету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вере, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо, да Бог некад даје победу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише.

Свети Теодор Комоговински - Тодорова субота

(Прва субота после почетка Великог поста)
ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА (грч: Α΄ Σάββατο μεγάλης Τεσαρακοστής), посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски. 
Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави 17. фебруара, а у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА

 посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.
Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави 17. фебруара, а у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.

Народни обичаји

За Светог Теодора, народски, Тодора верује се да је заштитник стоке, поглавито коња, па се овај дан назива још и Коњски дан. У таковском крају овај светац се слави, јер се верује да лечи од падавице. Сељаци у то време одлазе у оближње манастире са болеснима, пале свеће и моле се Светом Теодору за здравље. Тодорова субота у Поповом пољу зове се Тодорица. Родитељи тада шаљу децу да се причесте. Села у Горњој Пчињи Светог Теодора славе као заштитника говеда. Кувају кукуруз који увече носе воловима и срачима да се почасте. Ломе и за ову прилику умешен колач који се дели стоци; овцама, козама, воловима, кравама, коњима.

Трке коња се организују у Шумадији, које су популарне међу млађаријом. Овај дан су у селима Тимочке крајине прогласили за Коњски - Велики дан, па не прежу коње већ их само јашу. Срби у Војводини верују да ноћу у очи светог Тодора јашу поворке белих коња. Међу њима је предводник хроми коњ. Постоји веровање да је и сам Свети Тодор јахао таквог хромог коња, па се зато може чути и назив Хрома субота. Уопште, у многим селима се коњи јашу, без седла или са њима, показују по селима. На Тодорицу, како се још назива Тодорова субота, по први пут излазе змије након зимског мировања. На Косову мисле да је некада свети Теодор управљао змијама које су имале ноге. Кад су змије почеле да уједају људе, он се наљути на њих, одузе им ноге, а људе научи како да их туку штаповима и хватају.

Овог дана у селима источне Србије припрема се жито, односно, кољиво, као за сваку Крсну славу. Прави се и колач на коме се обавезно налазе украси у облику коња или потковице. Теодорова субота спада у оне празнике који славе почетак летњег периода, па се тако у селима око Прокупља може чути да је то дан када Свети Теодор узјаше коња и оде да доведе лето. Друга прича каже да је то дан када роде поткивају своје невидљиве коње, пред велики пут, да би стигле у наше крајеве за Младенце.

У селима лесковачког Поморавља кажу да на дан Тодорице Краљевић Марко јаше свог шарца на мору. Теодорова субота је дан када су механџије и кафеџије у пожаревачком крају држале свој еснафски пир.

 

Света четрдесетдва мученика из Амореје

 

Света четрдесетдва мученика из АморејеОво беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје, Сарацени узеше град, заробише многе хришћане, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци, да их саветују да приме веру Мухамедову, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много сведока, да је његова њива, а други немао ниједног сведока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много сведока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк, и нема ниједног сведока. - Постидеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде победу над вама, и даде нам најбоље земље у свету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вере, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо, да Бог некад даје победу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише.

Свети блажени Јов

Свети блажени ЈовРођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: „Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако, не бојим се, но с радошћу одлазим из света”

 

Свети мученици Конон отац и Конон син

Отац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године.

Свети преподобни Аркадије

Преподобни отац наш Аркадије од младости се подвизавао у монаштву на острву Кипру у време цара Константина Великог. И био учитељ светим мученицима: Јулијану лекару и Евулу, који потом пострадаше за царовања Јулијана Отступника (361-363. г.). Њих свети Аркадије и сахрани. А за њима и сам, благодарећи Бога, пређе из овог у онај небески свет после 361. године.

Свети преподобномученик Максим

ПОСТРАДАО за Господа Христа каменован.

Свети мученици Јулијан лекар и Евул

УЧЕНИЦИ преподобног Аркадија. Пострадали за Господа Христа мачем посечени у време безбожног цара Јулијана Отступника (361-363. г.)

Свети мученик Ефросин

КЉУЧАЛОМ водом угушен пострадао за Господа Христа.

Проналазак Часног и животворног Крста и часних клинаца од стране свете царице Јелене

 

Проналазак Часног и животворног Крста и часних клинаца од стране свете царице ЈеленеБЛАЖЕНА царица Јелена, мати цара Константина Великог (306-337. г.), пронађе Часни и Животворни Крст Господњи када с том намером посети Јерусалим, као што је то опширно описано под 14. септембром. Пронашавши Часни Крст, она половину остави у Јерусалиму, где се и до данас чува, а другу половину пренесе у Цариград као што о томе пишу црквени историчари тога доба Сократ (Цркв. историја, I, 17) и Созомен (Цркв. историја II, 1). Они још додају да је Света Јелена пронашла том приликом и часне клинце, којима је тело Господње било приковано на Крст, и да их је подарила свом сину цару Константину, који је од њих начинио себи шлем.

Чудотворна икона Мајке Божије зване 'Ченстоховске'

 

Чудотворна икона Мајке Божије зване 'Ченстоховске'ОВА чудотворна икона Пресвете Богородице би донета из Цариграда у Русију, где је остала у једном православном храму у Галицији пуна три века. Када Пољаци овладаше Русијом, тада Латини присвојише ову икону себи.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Велике (зимске) задушнице

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/zadusnice.jpg

 

ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Фебруарске задушнице

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад."
Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања".

Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.

Спремање погаче за задушнице

Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.
Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.

Народни обичаји

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.
На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.

Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.
Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Као што сунчана светлост весели очи гледалаца, тако и казивање о мученицима обасјава умове слушалаца; и као што је небо украшено звездама, тако је Црква Божја мученицима; и што је цвеће у пољу, то су мученици у Цркви. Празновање мученика је опроштај грехова; празновање мученика је лек болеснима, утеха ојађенима, и избављење онима што пате од нечистих духова; празновање мученика је живот и здравље мученикољупцима. Велики подвизи мученика су светли венци светаца, јер тела своја дадоше на paнe и све лепоте овога света одбацише као ђубре, да се не би Христа одрекли. Због тога им Господ подари живот са бестелесним анђелима. Јер када се исконски непријатељ рода људског пашташе да их победи, он им постаде узрок да задобију рај: јер не престаде туткати љуте звери на оне побожне у вери. Он и у наше време, каже брзописац светитељев Уap, описатељ страдања његовог, потстаче против стада Христовог љутог звера Ликинија, коме благочестиви цар Константин даде своју сестру за жену. Јер овај Ликиније, добивши скиптар од нечестивог Максимијана, и у свему се угледајући на њега, одмах стаде дивљачки гонити истакнутије хришћане. И разасла у све градове и крајеве своја нечестива наређења, и поби безбројне храбре војнике. Он поби четрдесет мученика у Севастији, седамдесет изврсних војника и кнезова свога дворца, и триста људи из Македоније. A када он свепогани виде да огромно и незбројиво мноштво људи, презирући његова мрска наређења, иду у смрт за веру, он нареди да по војничким пуковима и по градовима траже и хватају најистакнутије и најугледније хришћане, и само њих приморавају на идолопоклонство. Јер се надао да ће страхом принудити све да га слушају.

У том ревносном трагању свуда за најистакнутијим хришћанима Ликиније, који је био у Никомидији, сазнаде да је Теодор стратилат, војвода римски и градоначелник града Ираклије крај Црног Мора, хришћанин и да многе обраћа Христу. A свети Теодор беше родом из Евхаите, не много удаљене од града Ираклије. Храбар и јуначан, веома леп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор красноречивости. Цареви га поставише за стратилата, тојест војводу, и дадоше му на управљање град Ираклију због његове храбрости, која постаде нарочито гласовита откако он уби дракона у Евхаити. Јер недалеко од града Евхаите беше једно пусто поље, и у њему велика провалија, и у њој огроман дракон, који кад је отуда излазио земља се под њим тресла. А кад би излазио, он је прождирао што сретне: човека или марвинче. Чувши за то, храбри војник Христов свети Теодор, који је тада био у пуку, пoђе сам, не гoвopeћu никоме ништа о својој намери. Носио је своје уобичајено оружје: мач, и имао на грудима скупоцени крст. И говорио је у себи: Идем да силом Христовом избавим свој крај од тог огромног дракона. И кад стиже на оно поље, cиђe c коња и леже на траву да се одмори. Недалеко одатле је живела нека благочестива стара жена, која се звала Јевсевија. Наишавши, она угледа војника Христовог, Теодора стратилата, где спава. Приђе му с великим страхом, ухвати га за руку и пробуди, говорећи му: Устани, брате, и брзо се склони са овог места, јер ти не знаш за страхоту овог места, где је многе снашла љута смрт. Устај одмах, и иди својим путем! - А чесни мученик Христов, уставши, рече јој: Каква је то страхота и ужас на овом месту, мајко? - Слушкиња Божја Јевсевија одговори му: Синко, на овом месту има један огроман дракон, од кога нико не сме овуда да прође. Јер он сваки дан излази из легала свог, па нађе ли човека или марвинче, он убије и поједе. - А храбри војник Христов Теодор рече јој: Удаљи се, мајко, и стани далеко од овог места, и видећеш силу Христа мог. - Чесна старица се удаљи одатле, па се баци на земљу плачући и говорећи: Боже хришћански, помози му у овај час! - А свети мученик се прекрсти и, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, дивно име, Ти си засијао из Очева бића, не одбаци молитву моју Ти који ми помажеш у биткама и дајеш победу над противницима. Ти си и сада исти, Господе, Исусе Христе; пошљи ми победу са свете висине своје, да бих победио непријатеља - дракона. Онда се окрете своме коњу и рече му као човеку: Знамо Божју силу у свима, у људима и стоци. Зато ми и ти помажи, - укрепио те Христос! - да бих победио противника. - А коњ, послушан речима свога господара, стајаше очекујући појаву дракона. Тада се мученик приближи провалији, и громко викну дракона: Теби говорим и нapeђуjeм именом Господа нашег Исуса Христа, који се добровољно распео за род људски, изиђи одатле и дођи к мени! - А дракон, чувши светитељев глас, крену. А кад крену, затресе се земља на оном месту. Свети Теодор се прекрсти и уседе на свога коња. Дракон се појави, а коњ му притрча, и стаде са све четири ноге бити и газити страшног дракона. Онда војник Христов Теодор мачем прободе дракона, и уби га. И рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме услишио у овај час и дао ми победу над драконом. Затим се путем својим мирно врати пуковима својим, радујући се и славећи Бога.

Када пуче глас о томе, сви житељи града Евхаите, као и из целе околине, слегоше се на оно поље. И угледавши дракона мртва, од светог Теодора убијена, чудише се, и сви викаху: Велики је Бог Теодоров! - И много народа, и мноштво војника вероваше у Христа. И пошто се крстише, постадоше сви једно Христово стадо, и прослављаху Оца и Сина и Светога Духа.

А свети Теодор, живећи у граду Ираклији, проповедаше Христа, истинитог Бога, и многи се од незнабожаца обраћаху, и постајаху хришћани. Сваког дана су долазили људи к светитељу ради крштења. И скоро сва Ираклија прими свету веру. Када за то чу нечестиви цар Ликиније, веома се снужди. И посла из Никомидије, где је тада боравио, у град Ираклију официре са војском да Теодора с чешћу доведу к њему. А кад стигоше у Ираклију, свети Теодор их чесно прими, приреди им велику гозбу, и даде им даре као царевим људима. И они позваше светитеља к Ликинију, говорећи: Хајде у Никомидију к цару који те воли. Он је слушао о твојој храбрости, лепоти и мудрости, па много жели да те види и обдари достојним даровима и одликовањима. А свети Теодор им одговори: Нека буде воља царева и ваша! Само провеселите се данас и сутра, па ћемо потом учинити што ваља учинити.

Када трећег дана официри предложише светом Теодору да крену на пут к цару, он не пође, него неке од царевих људи задржа код себе а друге одасла цару са својим писмом. У писму је писао цару да му је немогуће напуштати град у време када је у народу пометња: јер многи оставише отачке богове и клањају се Христу, и скоро цео град се окренуо од богова и слави Христа. Стога молим твоју царственост, писао је свети Теодор, потруди се и дођи овамо, само понеси са собом велике богове. И то са ова два разлога: прво, да смириш пометени народ, и друго, да утврдиш древну веру у богове приносећи им сам с нама жртве пред целим народом. Јер када народ буде видео нас где се клањамо великим боговима, сви ће се угледати на нас, и тако утврдити у отачкој вери.

Такво писмо свети Теодор написа цару Аикинију, еда би га потстакао да дође у Ираклију. Јер светитељ је желео да пострада у свом граду, да би га осветио својом, за Христа проливеном, крвљу, а и друге утврдио у светој вери својим јуначким мученичким подвигом.

Примивши стратилатово писмо цар га прочита, и веома се обрадова. И не часећи ни часа, он узе осам хиљада својих војника, кнезове и велможе, и угледне грађане никомидијске, и радостан крену за Ираклију, носећи са собом златне и сребрне идоле великих богова.

Те ноћи, кад се светитељ мољаше по своме обичају, имаћаше овакво виђење: отвори се кров куће у којој је он био, и небеска светлост као велики огањ обасја га сишавши му на главу, и би му глас с неба који говораше: Нe бој се, Теодоре, ја сам с тобом! - И после тог гласа заврши се виђење. И разумеде светитељ да је већ дошло време да страда за Христа. И радоваше се, веселећи се духом. Чувши пак да се цар приближава граду, уђе у унутрашњу молитвену одају своју, и помоли се с плачем, говорећи: Господе Боже свемоћни, Ти не остављаш оне који се уздају у милост Твоју него их штитиш, буди ми милостив, и заштити ме од вражије прелести, да не бих пао пред противницима мојим, и да се враг мој не би обрадовао због мене. Спаситељу мој, буди крај мене у овом подвигу, у коме желим да будем за свето име Твоје. Ти ме укрепи и утврди, и дај ми силе да мушки стојим за Тебе до крви, и да душу своју положим ради љубави према Теби, као што си и Ти, љубећи нас, положио на крсту душу своју за нас.

Пошто се тако свети Теодор са сузама помоли Богу, он уми лице своје, обуче се у свечано одело, узјаха коња свог дарданског, са којим је некада убио дракона у Евхаити, па са војском својом и грађанима изађе у сусрет цару. Сусревши цара, он му се поклони, као што доликује, поздрављајући га чесно, и говорећи: Радује се, царе, божанствени и најмоћнији самодржче! А цар веома љубазно прими светог Теодора, загрли га, и рече: Радује се и ти, најдивнији младићу, храбри војниче, славни стратилате, светао као сунце, премудри чувару отачких закона, достојни диадеме! Јер теби доликује да после мене будеш цар. - И разговарајући љубазно и весело о многим стварима, они свечано уђоше у град уз свирку. И одмараху се тај дан у весељу.

А усред града, на истакнутом месту, беше направљен висок царски престо. Сутрадан, праћен Теодором стратилатом, дође цар у свој слави својој, седе на престо, и стаде хвалити град, и људе, и стратилата, говорећи: Заиста ово место заслужује да се назове божјим престолом; доликује да људи ово место зову другим небом; јер је и град велик, и многољудан, и људи побожни и верни боговима. Заиста се нигде тако не поштују велики богови као овде; и ниједно друго место није подесније и изврсније за служење великим боговима од овог. Због тога је онај дивни и свехрабри бог Ираклије и заволео ово место, и по своме имену назвао овај град Ираклијом. Уистини је ово место достојно управе твоје, господине Теодоре; теби доликује да управљаш овако дивним градом и оволиким народом; јер си одан боговима, и сва љубав твоја упућена је њима: ти дан и ноћ само то и радиш, само се о томе бринеш како да угодиш древним боговима јелинским. Стога и сада покажи пред нама љубав своју коју имаш за њих, и принеси им жртве с поклоњењем, да и сав народ види твоје усрђе према боговима, и сазна како си присни поклоник великих богова, и мио цару.

Ово говораше цар ласкајући и опсењујући светог Теодора. А он одговори: Дуговечни царе, нека буде воља твоја! Само дај ми најпре да ове моје велике, златне и сребрне, богове јелинске, које си са собом донео, однесем мојој кући, и тамо им нoћac и сутра наноћ принесем жртве, и мирисе, и кадове, и поклоњење. А после тога, кад будеш наредио, ја ћу им јавно пред целим народом принети жртве. - Кад то чу цар, обрадова се веома, и одмах нареди да се златни и сребрни богови однесу у дом Теодора стратилата. А наноћ светитељ их све поизразбија у ситну парчад, и раздаде ништима.

После два дана посла цар светом Теодору наређење да своје обећање испуни на делу и тог дана пред целим народом принесе жртву боговима. Светитељ рече да ће обећање испунити, устаде и оде хитно к цару. Цар и овога пута изиђе усред града, седе на свој престо, и обрати се светитељу: Премудри Теодоре, изврсни војводо, поштован и од наших претходника - царева! Ево, дошао је дан жртве и празника, стога принеси жртву боговима јавно, да и остали људи виде твоје усрђе према боговима и науче се да буду ревноснији према њима и загрејанији за њих.

Када цар ово рече, капетан неки Максенције ступи пред цара и рече му: Тако ми великих богова, данас се царственост твоја превари односно овог поганог Теодора, јер ја јуче видех где један просјак весело носи у рукама златну главу богиње Артемиде, и упитах га где нађе ту главу. А он ми одговори, да му је дао Теодор стратилат. - Чувши то, цар сав уздрхта, и дуго ћуташе у недоумици. А светитељ рече цару: Тако ми силе Христа мог, истина је то, царе, што ти каза капетан Максенције. И ја добро учиних што полупах богове твоје. Јер када богови твоји не могоше себи помоћи док сам их ја разбијао, како онда могу теби пружити помоћ?

Чувши овакве речи од светог Теодора, Ликиније занеме, и просто беше нем и ван себе. Од велике муке он наслони главу на десну руку, и сатрвен говораше: Авај мени! авај мени! како сам исмејан! Шта да кажем, и шта да чиним, не знам. Ја, свемоћни цар, дођох овом пагубном човеку са толиким људима. И ето, исмејан сам од свих вражијих војски; нарочито што овај бедник полупа победоносне богове моје, и раздаде их ништима. - Затим се обрати светитељу: Теодоре, зар тиме узвраћаш боговима за дарове које си од њих добио? Зар сам се ја овоме надао, када сам ти указивао поштовање? Ради тога ли кренух из Никомидије и дођох к теби овде? О, зла и несвета главо! Ваистину си син лукавства! ваистину си најпоганије обиталиште неваљалства, јер си ме преваром довео овамо. Али, тако ми силе великих богова мојих, нећу ти ово опростити, бестидниче! нити ће ти овај подухват бити на добро!

Светитељ му одговори: Безумни царе, што се јаростиш? Та сам види и схвати силу богова твојих! Јер да су били заиста богови, заштo онда нe могоше помоћи себи? Зашто се не расрдише на мене када их ломљах, нити послаше огањ да ме сажеже? Али пошто су мртве и неделатне ствари, људске их руке ломише као злато и сребро. Ти се, царе, гневиш и узрујаваш, a ja се ругам безумљу твом. Ти се јаростиш и вичеш, a ja сам храбар и ни у шта не сматрам твоју јарост. Ти се жалостиш, a ja ce радујем због пропасти твојих богова. Ти богоборствујеш, a ja благосиљам. Ти хулиш на истинитог Бога, a ja Га славим песмама. Ти се клањаш мртвим боговима, a ja ce клањам Богу живом. Ти служиш поганом Серапису, a ja служим чистом и непоречном Господу мом Христу, кога носе чисти Серафими. Ти поштујеш мрског Аполона, a ja поштујем Бога који живи вавек. Ти си угаљ тракијски, a ja кнез римски. Ти си Ликиније - вејач, a ja Теодор - Божји дар. Немој се, дакле царе, гневити, ни јаростити! Јер тако радећи, ти обелодањујеш своју унутрашњу муку. У томе си сличан магарцу и мазги.

Тада се цар Ликиније још већма разјари, и нареди да светитеља голог растегну на четири стране и жестоко бију сировим жилама воловским. И војници бијаху мученика немилосрдно, мењајући ce пo три и четири пута. И дадоше му 600 силних удараца по леђима и 500 по трбуху. И ругаше му се цар, говорећи: Теодоре, потрпи мало, док дође к теби Христос бог твој, и отме те из руку ових што те бију. А светитељ му одговори: Чини што чиниш, и не престај! јер ме ни невоља, ни туга, ни ране, ни мач, нити икакво мучење не може раздвојити од љубави Христове. - Ове речи поново бацише цара у страшну јарост, и он повика: Зар још Христа исповедаш? И нареди да га гвозденим шипкама бију по леђима немилосрдно. Затим гвозденим гребенима стругаше тело, и буктињама палише, и оштрим цреповима трљаше ране његове. А светитељ, мушки подносећи све то, ништа друго не говораше само: Слава Теби, Боже мој!

После свега тога нареди цар да светитеља баце у тамницу, окују му ноге у окове, и да му пет дана ништа не дају да једе. A петог дана да спреме крст, изведу мученика, и распну. И као некада Христос Господ наш од Пилата, тако и свети Теодор од Ликинија би распет на крст, и клинци укуцани у руке и ноге његове. Усто немилосрдни мучитељи додадоше светитељу ране на paнe: укуцаше му оштар и дуг клинац у груди, и бријачима му резаху тело; а неки младићи и дечаци дигоше тетиве своје, те му стрелама изрешеташе лице и из очију избише зенице. A ja, каже описивач његових страдања Уap, видећи тешке муке његове и слушајући унутрашње болне уздахе његове, бацих хартију на којој сам писао, и падох с плачем пред ногама његовим, говорећи: Благослови ме, господине, благослови! реци последњу реч мени, слузи твоме! - А господин мој, војник Христов Теодор, рече ми тихим гласом: Уape, немој остављати посао свој, и немој престати да гледаш мучења моја, већ опиши сва моја страдања, и кончину, и дан моје кончине. Затим обраћајући се Господу, рече: Господе, Ти ми пре рече: Ја сам с тобом! а зашто си ме сада оставио? Види, Господе, дивље звери ме растргоше Тебе ради, избише ми зенице из очију, тело ми ранама издробише, лице унаказише, зубе поломише, само голе кости моје висе на крсту. Господе, сети се мене који Тебе ради висим на крсту, и за Тебе поднесох окове, огањ и клинце. А сада, прими дух мој, јер већ одлазим из овог живота.

Рекавши то, мученик умуче, и ништа више не рече, јер цело тело његово беше искидано. А Ликиније, мислећи да је мученик већ умро, остави га да виси на крсту. Но око првих петлова ноћу Анђео Господњи га скину са крста, и сатвори га потпуно читава и здрава, као што је био раније, и целивајући га рече му: Радуј се и крепи благодаћу Господа нашег Исуса Христа. Јер ево, с тобом је Господ Бог. Зашто рече да те је Он оставио? Доврши дакле течење подвига свог, па ћеш доћи Господу да примиш венац бесмрћа који ти је спремљен.

Рекавши то мученику, Анђео постаде невидљив. А свети мученик Теодор, благодарећи Бога, поче певати: Узвишаваћу Те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје кроза све векове! (Пс. 144, 1).

Сутрадан, док се још не беше расвануло, погани Ликиније посла своја два капетана, Антиоха и Патрикија, рекавши им: Идите и донесите ми тело умрлога Теодора, да га метнем у оловни сандук и бацим у дубину морску, да га безумни хришћани не би узели на неки начин. - Када се капетани приближише месту где беше крст, они угледаше крст, али распетог на њему мученика не видеше. Тада Антиох рече Патрикију: Истину говоре галилејци да је њихов Христос васкрсао из мртвих. Ето, како ми изгледа, Он васкрсе и слугу свог Теодора. - А када Патрикије приђе још ближе крсту, он угледа светог Теодора где седи на земљи и хвали Бога. И узвикну Патрикије громко, говорећи: Велики је Бог хришћански, и нема другог Бога осим Њега! И приступише оба капетана светитељу, и рекоше му: Молимо те, мучениче Христов, прими нас, јер смо и ми од овог часа хришћани. - И тог дана повероваше у Христа ова два капетана и још седамдесет војника с њима. А кад сазнаде за то, Ликиније посла свог намесника Сикста и триста војника с њим, да побију све који су поверовали у Христа. А кад они дођоше и видеше чудеса која свети Теодор чињаше силим Христовом, и сами повероваше у Господа нашег Исуса Христа.

И слеже се силан свет па то место, и викаху: Један је Бог - Бог хришћански! и нема другог Бога осим Њега! И још викаху: Ко је мучитељ Ликиније, да га камењем затрпамо? јер је нама Бог и цар - Христос, кога Теодор приповеда. - И настаде у народу велика буна и метеж, и готовост на проливање крви, јер неки војник Леандар, са исуканим мачем јурну на светог Теодора желећи да га удари. А царски намесник Сикст дохвати Леандра, истрже му мач из руку, и прободе га њиме. Други пак неки војник, Мирпос, јурну и уби намесника. А свети Теодор, умирујући народ, повика: Престаните, мили моји! Господ мој Исус Христос би распет, задржавајући Анђеле да не чине освету роду људском. - И једва свети Теодор многим молбама и саветима утиша буну и узрујаност у народу. Свети Теодор, праћен свом том масом људи и војника, пролажаше поред затвора. А сужњи громко довикиваху светитељу: Смилуј се на нас, слуго Бога вишњега! Светитељ их речју разреши уза и, отворивши тамничка врата, рече им: Људи, идите у миру и сећајте ме се! - И сав се град стече к њему. И сви, одбацујући идолопоклонство, прослављаху Христа, јединог Бога. И исцељиваху се болесници, и изгоњаху демони из људи, јер кога се светитељ само руком коснуо, или ко се одеће светитељеве дотакао, одмах је тај добијао исцељење.

А неко из најоданије Ликинију чете видећи шта се збива, отрча и рече Ликинију: Цео град напусти богове, и под утицајем Теодоровог учења и мађија верује у Христа. Цар се разјари, и одмах посла џелата да отсече главу светом Теодору. А кад народ угледа џелата, опет настаде буна и метеж, и устајући против Ликинија, хтедоше убити џелата. Светитељ их дуго одвраћаше од такве намере. Најзад рече: Браћо и оци, немојте војевати са Ликинијем, јер је он слуга оца свог ђавола. А мени ваља већ отићи ка Господу мом Исусу Христу.

Рекавши то, он се стаде молити Богу. И после дуге молитве он благослови братију и прекрсти се. Затим рече мени, каже описивач Уap: Чедо моје Уape, постарај се да запишеш дан моје кончине. А тело моје сахрани у Евхаити на имању мојих предака. Ти пак када се будеш упокојавао, остави завештење да те сахране с моје леве стране. - И опет се мученик Христов помоли, и рекавши амин, преклони под мач своју чесну и свету главу. И тако пострада свети Тодор у суботу 8 фебруара у три часа поподне 319. године.

Пошто би посечен, сав народ указа велике почасти светитељу: са свећама и кадионицама узеше тело његово, и положише га на нарочитом месту. Потом оно би свечано пренесено у Евхаиту 8. јуна. И тамо се дешаваху велика и безбројна чудеса у славу Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом чест и поклоњење вавек, амин.

Задушнице су дан кад се сећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе преминулих. Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уређују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести којих су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.
Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

 

 

 Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), - што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. И муж њен имађаше од Бога овако виђење у сну: Певао је он из Давидовог псалма стихове, које никада у устима имао није, сем ако их није био чуо од супруге своје која се често молила. Сам пак он није се молио, нити је умео, нити хтео да се моли. Те речи из псалма, које је певао у сну, биле су ове: Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1). И певајући то, он је у срцу осећао неку милину. И пренувши се од сна, радоваше се. И исприча својој жени. А она разумеде да то сам Бог призива њеног мужа светој Цркви својој. И стаде га отада марљивије поучавати хришћанској вери. И упути га на пут спасења.

Догоди се да се у то време налазио у Назианзу свети Леонтије, епископ Кесарије Кападокијске, који је ишао у Никеју на Први Свети Васељенски Сабор. Блажена Нона доведе овомс светитељу свога мужа Григорија, те га овај својим рукама крсти. После светог крштења Григорије стаде водити праведан и богоугодни живот, као што и доликује истинском и правом хришћанину. И Григорије показа толики напредак у побожности и добрим делима, да је касније био изабран за епископа у истом граду Назианзу. Али о томе ће бити речи доцније.

Живећи са таквим мужем у чесном браку, блажена Нона жељаше да добије мушко чедо. И приношаше топле молитве Даваоцу свих добара, да јој подари сина. И обећаваше још пре зачећа, као некада Ана за Самуила, да ће, ако добије сина, дати га на службу Богу. И Господ, који твори вољу богобојажљивих, и слуша молитве њихове, услиша молитву срца жене побожне, и у сну јој преко божанског откривења показа дете које је имала родити. И виде Нона сина пре роћења, какав изгледа у лицу, и сазнаде му име. И кад дође време, она роди мушко дете, и надену му очево име Григорије, као што јој би у сну речено. To беше око 330. године. Велику благодарност узношаше она Богу и дете потпуно препусти Божјем промислу. И одмах My сасвим поклони оно што од Њега измоли молитвом. Али га одмах не крстише. Јер у то време беше обичај у многих хришћана да крштење одлажу до оног узраста и година, у којима се Господ наш Христос крсти од Јована на Јордану, тојест до тридесете године. Али касније, са оправданих разлога, овај обичај би укинут од овог светог Григорија Богослова, и од Василија Великог, и од Григорија Ниског, и од других великих Отаца. И по том древном обичају хришћанском, дете свети Григорије не би одмах крштено, него крштење његово би одложено до његове тридесете године,

А када дете Григорије мало поодрасте, дадоше га, по обичају, да учи школу. И растући по годинама, он растијаше и разумом. И сходно имену свом, Григорије беше оштроуман, будан и марљив у учењу, и превазилазаше своје вршњаке. Њему не сметаху дечачке године, да разуме и схвати оно што само људи зрели могу разумети и схватити. Још у детињству беше врло озбиљан: мрзео је дечје нгре и шале и претставе; вежбао се у врлинама и учењу, и није губио време на бесмислице. А кад прилично беше поодрастао, побожна мајка поучаваше га у побожности многим материнским саветима. Причала му је како је он плод њене молитве, како га је усрдним молитвама измолила од Бога, и како га је пре зачећа обећала Богу на службу. И добри јуноша слагаше у срцу свом речи мајчине, и просвећиваше душу своју вером, надом и љубављу ка Христу, истинитом Богу. А веома заволе целомудреност душе и чедност гела, и заветова се да ће своју чедност марљиво чувати до краја живота. На ово би упућен с једне стране, честим мајчиним поукама пуним љубави, а с друге, једним сном који је имао у дечачким годинама. О томе сну причао је каоније сам ово:

Спавајући једном, он виде у сну где две девице стоје близу њега. Обучене у беле хаљине, оне беху дивне, a пo узрасту и годинама равне. На њима не беше никаквих спољашњих накита: ни злата, ни сребра, ни бисера, ни драгог камења, ни свилених меких хаљина, ни златних појаса. He беху горде са лепоте своје, нити охола погледа, нити им косе беху расплетене, чиме обично световне девојке лове младиће, и о чему се обично брину. Но ове две девојке беху одевене у просте чисте беле хаљине, пристојно опасане, имале су танке велове не само преко главе него и преко лица, очију оборених, образа заруменелих од девојачког стида, пуне целомудрености. Усне им беху као црвена ружа; ћутљивост њихова беше врло речита пристојношћу. Гледајући их, он осећаше велику радост у срцу свом, и мишљаше да нису од земнородних, него да су надчовечанска бића. А оне, видећи како им се он много радује, заволеше га, и грљаху га као чедо своје. А кад их он упита, ко су, и одакле су дошле, прва рече да је Чедност, а друга - Уздржање. И причаху му како стоје пред престолом Цара славе, Христа, и како се наслађују лепотом Небеских девица. И говораху му: Чедо, буди једне мисли с нама! ум свој присаједини уму нашем, и лице своје сатвори као лица наша, да бисмо те, обасјана изванредном светлошћу, узнеле на небо, и поставиле те близу бесмртне Тројичне светлости. - Рекавши то, оне се узеше на небо, летећи као крилате. А дечак Григорије праћаше их погледом пуним љубави, све док не зађоше у небеса. И пренувши се од сна, осети како му је срце препуно неисказане милине и радости. И од тога доба његов је дух пламтео ревносним чувањем своје чедности. Он се трудио да своју чедност сачува великим уздржањем, избегавајући свако наслађивање храном, пијанством и преједањем.

После овог светог Григорија блажена Нона роди и другога сина, Кесарија, и кћер Горгонију. Васпитавала их је у побожности и књижној мудрости. А блажени Григорије, желећи да се потпуно усаврши у беседништву, философији, и целокупној мудрости јелинској, отпутова најпре у Кесарију Кападокиску, где се упозна са Василијем Великим, а затим у Кесарију Палестинску, где у то време беху чувене школе. Тамо му главни учитељ беше Теспезије ритор. Затим отиде у Александрију. И тамо од многих људи накупи много мудрости, и обогати се знањем. После тога, зажелевши да иде у Атину, он седе на лађу са људима нехришћанима. А када су били на пучини, наста силна бура на мору, и сви беху у очајању, и оплакиваху телесну смрт. Григорије пак плакаше, бојећи се духовне смрти, пошто још не беше крштен већ само оглашен. И сећаше се древних чудеса Божјих на води: преласка Израиљаца преко Црвеног Мора, спасења Јониног из китовог трбуха; и с ридањем се мољаше Богу, да их избави од погибије. За ту његову опасност на мору његовим родитељима би откривено у сну. И они одмах стадоше на молитву, и топле сузе проливаху, молећи Бога да буде у помоћи њиховом сину на мору. И Бог, чувајући слугу свог Григорија на корист других, и спремајући га да буде тврђава Цркве, укроти свирепу буру на мору и запрети ветровима. И наста тишина велика на мору. И сви на лађи, видећи да су преко очекивања спасени од дављења, и као да су се из мртвих вратили, прославише Христа Бога. Јер знађаху да се море утиша што је Григорије у молитви призивао свемоћно име Христа Бога. Осим тога, један младић, сапутник и пријатељ светог Григорија, виде ноћу за време буре Григоријеву мајку, блажену Нону, где иде по мору, хвата лађу која тоне и извлачи је на копно. И одмах се утиша море. И младић исприча то виђење свима. И сви исповедише да је Григоријев Бог велики помоћник, и узнесоше My благодарност, и вероваше Га. A отац пак Григоријев, који се у Назианзу са сузама молио за свога сина Григорија, и после молитве заспао, имаде овакво виђење у сну: Виде једног преисподњег демона Ерина, где Григорију спрема погибију на мору. А Григорије га дохвати рукама, и победи. - По овом виђењу отац Григоријев дознаде да се Григорије спасао од топљења. И са супругом узнесоше благодарност Богу. - А Григорије настави без опасности пловидбу, и стиже у Атину.

У Атини свети Григорије изучаваше световне науке. И сви се дивљаху бистрини ума његова и целомудрености живота његова. Ускоро дође у Атину и свети Василије ради изучавања философије. И постадоше Григорије и Василије присни пријатељи и другови. Дом им беше један, храна једна, дух један, умовање једно, и нарав једна, као да су рођена браћа. А обојица беху виђени и угледни у Атини. Јер за кратко време превазиђоше своје учитеље, те они, ученици, постадоше учитељи својим учитељима. У то време над Римљанима и Грцима цароваше Констанције, син Константина Великог, a y Атини изучаваше философију Јулијан, који касније постаде цар и отступник од Бога. О њему је Григорије често говорио: О! како велико зло римска и грчка земља хране! - Јер је провиђао шта ће од њега бити.

Пошто су доста година провели у Атини, и потпуно изучили сваку науку, и превазишли атинску мудрост, Василије отпутова у Египат да се тамо у духовних људи учи духовној мудрости, као што о томе пише у његовом Житију, а Григорија умолише Атињани, те га задржаше као учитеља. Али он мало остаде тамо, јер чу да му је отац постављен за епископа у Назианзу, те се одмах врати к оцу свом у своју отаџбицу. Било му је тада нешто преко тридесет година. И он онда прими свето крштење из руку очевих. И хтеде да се одмах повуче из света и удаљи у пустињу, али га родитељи задржаше код куће.

Живећи код куће, свети Григорије се заветова да се никада не куне, нити узалуд призива име Божје. И тај завет одржа до краја свога живота. Он је непрестано читао божанске књиге, проводећи и дан и ноћ у богомислију, у богоразмишљању. И много пута је имао виђење Христа. Затим се указа потреба, те га отац рукоположи за презвитера. Поред тога отац је желео да га начини епископом. Али свети Григорије, избегавајући такав чин и почаст, а жудећи за монашким молитвеним тиховањем, тајом побеже, и одбеже у Понт к своме пријатељу, светоме Василију. Свети Василије је тада такође већ био презвитер, и већ имао у Понту манастир са мноштвом монаха. Он је и писао био Григорију из Понта, свесрдно га позивајући код себе. И тако њих двојица опет, као некада у Атини, стадоше живети заједно, имајући један другог себи за образац врлина, и угледајући се један на другог. И заједнички писаху подвижничка правила за монахе. И проведе тамо свети Григорије са светим Василијем доста времена. Затим умре Григоријев брат Кесарије. И плакаху за њим родитељи много. А отац са сузама писаше Григорију, убеђујући га да се врати к њему и помогне му у старости. И блажени Григорије с једне стране бојећи се да се не огреши о оца, a c друге видећи потребе Цркве, - јер Аријева јерес тада силно потресаше Цркву, а и оца његовог због наивности његове беше обманула мало, - оде из Понта у Назианз. И помагаше оцу у црквеним пословима, и у домаћинству. И када изложи оцу Аријеву јерес, излечи му ону малу рану што му та болест беше задала.

Када се после смрти Константинова сина Констанција зацари Јулијан, испуни ce Григоријево пророштво о њему, јер тај безаконик сатвори велико зло, одрекавши се Христа јавно и устројивши гоњење на Христову Цркву. Против њега је устао свети Григорије преко многих богомудрих списа својих, изобличавајући његову заблуду и пагубну идолску прелест и лажне јелинске басне. Законопреступник Јулијан није дуго царовао, јер је злом смрћу завршио. После њега зацари се Јовијан, благочестиви хришћанин. За време његово цветала је вера Христова.

После Јовијана зацари се аријанац Валент. И аријанска јерес се опет осили, и притешњаваше православне по целом свету. Тада и у Кесарији Кападокијској аријанство хтеде да зарази многе својим зловерјем и помете Христову Цркву, а архиепископ Јевсевије, невичан, колебаше се, јер не имађаше уза се Светог Василија. Дознавши за то, свети Григорије писа овоме, саветујући му да умоли аву Василија да се из Понта врати у Кесарију и помогне у борби против злочестивих. Исто тако писа и светом Василију, пријатељски га саветујући и молећи, да преда забораву пређашњи Јевсевијев гнев против њега, и оде у Кесарију у помоћ беспомоћнима, и одбрани Цркву од аријанаца. Тако свети Григорије помоћу својих писама помири архиепископа Јевсевија и светог Василија, и удеси те свети Василије дође у Кесарију Кападокијску. И чим он дође, посрами аријанце, те једни од њих умукоше, a други се повукоше. А архиепископ Јевсевије радоваше се светом Василију, и поживе с њим у љубави све до смрти своје.

На упражњени архиепископски престо у Кесарији православни око 370. г. поставише Василија Великог, иако он то није хтео. A зловерни аријанци роптаху против тога, и понесени завишћу учинише те се град Тиана одвоји од Кесарије. Јер у Тиани беше епископ Антим, који се лицемерно правио православан. Одвојивши се од Василија са својим једномишљеницима епископима, он се прогласи митрополитом тианским. На тај начин се Кападокијска област подели на двоје, и настаде велики спор око граница епархија. Свети Василије, видећи да су од његове епархије узели неке градове и села, створи овакав план: између Кесарије и Тиане налазио се мали град Сасим; у њему треба основати епископију; и за пископа поставити човека побожна, који би распре утишао, и многе душе у вери сачувао. Немајући за то место човека подесна, свети Василије написа писмо своме другу, светом Григорију, молећи га да се прими за епископа у граду Сасиму, јер нико не би био тако способан да тамо утврди веру као он. Свети Григорије му одговори, одлучно одбијајући да се прими епископства. И још много пута писао му је свети Василије поводом исте ствари, али све је било узалуд. Онда се свети Василије диже и лично оде у град Назианз. Тамо се договори са старим Григоријем, епископом назаинским, оцем светог Григорија, и они обојица убедише Григорија да се прими епископског чина. И тако по сили неопходности свети Григорије постаде епископ града Сасима.

Када за то сазнаде тиански митрополит Антим, који је Сасим присвајао својој епархији, доведе тамо војску да не допусти Григорију да заузме епископски престо. А војска је још и пут чувала. На путу за Сасим, свети Григорије дознаде за Антимову злобу и војну силу, и оде у један манастир, и служаше болесницима. Затим се повуче у пустињу на жуђено безмолвије, усамљеничко монашко подвизавање. Али после извесног времена, на преклињање родитеља, он се опет врати у Назианз, јер му родитељи беху веома остарели, и његова им помоћ беше врло потребна, пошто осим њега нису имали друге деце. Јер Кесарије, други син њихов, беше умро, као што то раније споменусмо. А и кћер њихова Горгонија беше променила светом. Обојима свети Григорије одржа посмртно слово. И тако престарелим родитељима беше остао само свети Григорије, као једина зеница очију њихових. И било је немогуће оглушити се о родитеље. Свети Григорије био је дужан да им у старости послужи, и да их сахрани када се упокоје.

 

Тако се свети Григорије врати опет из пустиње у Назианз. Отац његов Григорије, већ изнемогли старац, жељаше да син његов Григорије још за живота његова заузме епископски престо у Назианзу. И мољаше, и преклињаше, па чак и заклињаше сина да пристане на то. Али он, повињујући се заповести очевој, водио је све црквенепослове, но нипошто није хтео да заузме епископски престо. И он рече оцу: Оче, немогуће ми је да за твога живота заузмем твој епископски престо. - Отац више не наваљиваше за то, али препуштајући му сву бригу о Цркви, говораше му: Сине мој, док сам ја у животу, буди ми жезал старости моје; a пo одласку мом из овог света, учини како ти буде најзгодније.

 

После тога престави се стари Григорије, епископ назиански, отац светога Григорија, пошто је на епископском престолу седео четрдесет и пет година. Када се преставио, било му је сто година. И би славно сахрањен, јер и свети Василије Велики дође на његову сахрану. А госпођа Нона, мајка светог Григорија, остаде у животу. Али ускоро се и она упокоји у Господу. И њој беше такође сто година.

 

Пошто сахрани своје свете родитеље, и ослободи се бриге о њима, свети Григорије жељаше да се ослободи и вреве светске, јер га народ салеташе да заузме епископски престо оца свог. И он кришом оде у Селевкију, и борављаше при цркви свете првомученице Текле. Одатле би другарским молбама позван од светог Василија Великог, да узме на себе бригу о сиротиштима и болницама. Јер свети Василије беше подигао велике домове за збрињавање оних који немају где главе склонити. И смести у њима убоге и болесне, удовице, и сиромахе, и странце. И храњаше их. И ту бригу о њима повери своме милом другу. И беше свети Григорије хранитељ убогих, служитељ болесних, и утешитељ странаца.

 

У то време од јереси аријанске, која је већ много година потресала Цркву Божју, као од неке хидре нова глава, произађе нова јерес, и наношаше штете многима. Та јерес беше Македонијева. Она је хулила на Светога Духа. Док су аријанци исповедали да је Отац - Бог нестворени, предвечни, а Син - створен, не једносуштан са Оцем и не савечан; дотле су македонијевци исповедали да је Син раван Оцу, али су хулили на Духа Светог: једни су од њих говорили да је Дух Свети твар а не Бог, а други - да није ни твар ни Бог. И њих свети Григорије називаше полу аријанцима, јер су поштовали Сина а бешчестили Светога Духа. Ова се јерес нарочито ширила у Византу. И саборском одлуком светог Василија Великог и многих других православних епископа, свети Григорије би усаветован да, као човек мудар и силан у речи, иде у Визант и тамо сузбије ту јерес а заштити праве догматс свете вере. Али пре но што он крену за Визант свети Василије Велики се разболе и упокоји. И тако се угаси свемирски светилник. Свети Григорије је дуго плакао за њим. И надгробним словом се опростио са њим.

 

Потом крену на пут, и стиже у престоницу Византије, Цариград крајем 379 г. Ту га с радошћу дочекаше православни. Али нађе Цркву Христову умањеном, и број се верних могао лако избројати, пошто је велики део града био пошао за јересима. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Само један мали и стари храм свете Анастасије, на који јеретици нису обраћали пажњу, беше остављен православнима. И свети Григорије се одмах даде на посао. Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. И својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју. И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. И збиваше се оно што у Светом Писму пише за дом Давидов и за дом Саулов: Дом Давидов све већма јачаше, а дом Саулов постајаше све слабији (2 Цар. 3, 2).

 

Но још аријанско и македонијевско зло не беше престало, појави се нови јеретик од Сирије, Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. А ученици се његови размилеше по свима земљама, као удицом ловећи неуке и вукући их у погибао. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Упорно и свуда протурајући ту клевету, они успеше да у народу изазову гнев и злобу против светога Григорија. Јер и водена капља, ако често пада, дуби камен. Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И пастира који проповеда истину, сматраху за вука и јеретика. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. Али пошто не беху задовољили своју злобу, они га зверски шчепаше, и градскоме епарху на суд одведоше, као неког бунтовника, и виновника нереда и побуна. А светитељ, потпуно невин, али кротак и смирен срцем, иако у толикој опасности од народа, говораше Христу Богу свом: Ради имена твог, Христе, ако и пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4). А епарх, знајући да је невин, а притом видећи и очигледну злобу људску, пусти га на слободу. И изиђе без рана и бијења мученик, без мучења - венценосац, имајући само једно: добру вољу да страда за Христа.

 

Због таквих подвига и силних борби са јеретицима, свети Григорије се прочу, и постаде познат свима, и свуда слављаху мудрост његову, и од целе свете православне Цркве би му дат назив: Богослов. Као древноме Богослову, светом Јовану, девственику и возљубљеном ученику Христовом. Овај назив, иако се даје свима великим учитељима и светитељима уопште, јер су сви богословили благочесно о Светој Тројици, светом Григорију је дат за изванредне и изузетне заслуге у овом погледу. Као знак за његове победе и триумфе над тако великим и многобројним јеретицима. И отада стадоше га сви називати Богословом. Веома вољен од православних, сви су они желели да им он буде патријарх. Усто и Петар, патријарх александријски, који дође после Атанасија Великог, писао је светом Григорију Богослову хотећи да му повери престо Константиновог града као човеку достојном и који је толике трудове поднео за Цркву Христову. Али злобни људи спречише то одмах на овај начин:

 

У Цариграду се налажаше један јелински философ, присталица циничке философије, по имену Максим, по рођењу Египћанин. Беше то човек лукав, препреден, вешт и пакостан. Он дође к светоме пастиру, Григорију Богослову, одбаци јелинско безбожје, крсти се и постаде члан свете Цркве. И вођаше рђав живот, лицемерно се покривајући побожношћу као овчијом кожом: уствари пак изнутра беше вук, што се доцније и обелодани. А светитељ Божји Григорије, не знајући његову поквареност, сматрао је његово обраћење у хришћанство за велику ствар, па га прими под свој кров и за своју трпезу. И учини га клириком. Он пак, угледајући се на Јуду, намисли да отступи од свог оца и учитеља, и да поведе борбу против њега. За ту своју намеру нађе помоћника у једном презвитеру који се није Бога бојао, a био је вичан сплеткама. И стаде Максим потајно са овим лукаво смишљати, како да се докопа патријаршијског престола у Цариграду. Али пошто им је за такав подухват било потребно доста злата, да би митом и поклонима придобили многе за своје једномишљенике, они се најпре дадоше на посао да дођу до злата. И уз помоћ Сатане дођоше до жељеног злата на овај начин. У Византију дође са острва Таса један презвитер, и донесе много злата ради куповине мермерних плоча које се доносе из Прикониса. Максим и његов помоћник преварише овога великим обећањима, те му узеше злато. И оно им беше доста да остваре свој зли план. И тајно послаше у Александрију многе и велике поклоне патријарху Петру, и епископима и клирицима што су поред њега, молећи га много да пошље у Византију своје епископе, који би Максима довели на патријаршиски престо. Саблажњен поклонима, Петар као да заборави на своје раније писмо светоме Григорију, пристаде на њихову молбу, и одмах посла у Цариград своје египатске епископе. Дошавши у Цариград, они се никоме не јавише, ни пастиру, ни клиру, нити коме од кнезова, Него за време јутрења уђоше с Максимом у цркву, да га посвете за архиепископа. Свети Григорије беше у то време болестан. Вест о томе разнесе се одмах на све стране, и за тили час слегоше се презвитери, клирици и много народа. И то не само православни, него и јеретици. Јер сви беху изненађени том потајном злобом и незаконитим посвећењем. И распалише се гневом, и викаху на египатске епископе, и спречише их да своју неправедну намеру сроведу у дело. Постиђени, епископи изиђоше из цркве, и уђоше у кућу неког свирача, и тамо извршише неправилно посвећење, и објавише Максима за цариградског патријарха. Уз Максима беху неки од духовних лица и од мирјана: једни од њих били су због преступа одлучени од Цркве, други - подмићени, а трећи - прелашћени обећањем поклона и почасти. Нажалост, Максима подржаваше и римски епископ Дамас. А огромна већина народа, и то све честити граћани, беху силно љути на Максима, и грђаху га страшно. Негодоваху, и на самог светог Григорија што је таквог човека примио под свој кров и удостојио га свога пријатељства. А свети им одговараше, говорећи:

 

Људи немојте се љутити на мене што сам му чинио добро, не прозревши његову поквареност. Јер ми нисмо криви, ако не можемо да прозремо унапред нечију поквареност. Једино Бог зна унутрашње тајне људске. Осим тога, зар нам Закон Божји не наређује, да очински с љубављу отварамо срце своје свакоме долазиоцу? Спаситељ рече: Који долази к мени, нећу га истерати напоље. За мене је била велика ствар што Максим од јелинског идолопоклонства приђе крштењу, и што од Зевсовог служитеља постаде служитељ Свете Тројице. Притом се показиваше и врлинаст, иако лицемерно, као што се већ обелодани његово лицемерство и поквареност. Али није наше да такве ствари испитујемо, јер нам није дано да улазимо у тајне помисли људске, нити да знамо будућност, сем кад нам Бог тако нешто открије. Ми гледамо на лице а Бог на срце. - Успокојен таквим речима, народ се још са већом љубављу припијаше уз светог Григорија Богослова.

 

Максим пак поведе са собом све египатске архијереје који га поставише за архијереја, и отиде код благочестивог цара Теодосија Великог, који се тада налазио са војском у Солуну. И приступивши му, мољаше га да му да патријаршијски престо цариградски. Јер кукавац, пошто му црквена правила не даваху власти, намисли да од царских наредаба добије власт управљати Црквом. Желео је да чини насиље, не да епископује. Стога благочестиви цар с великим гневом и претњом отера Максима и епископе што беху с њим. И отпловише сви у Александрију, где се Максим опет лати истога посла. Јер напунивши златом руке многих клирика Александријске цркве, он је дрско и безочно говорио патријарху Петру: Или ми издејствуј цариградсјси престо, или од твога отступити нећу. - И вештим сплеткама копаше јаму патријарху, и сигурно би остварио своју пакосну намеру, да за то убрзо не дознаде епарх александријски. Бојећи се да у народу не настане нека побуна, епарх протера Максима силом и са срамом из Александрије.

 

Свети Григорије Богослов, пошто му у Византу телесно здравље беше сасвим оронуло, одрече се управе над Византијском црквом, и жељаше да отпутује у своју отаџбину, у Назианз. И изговори народу последњу поуку, саветујући им да држе чисту веру и чине добра дела. А кад народ разазнаде да хоће да иде од њих, настаде плач, и сви као да једним устима говораху: О оче! одлазећи од нас, ти одводиш са собом и Свету Тројицу! Јер без тебе неће у овом граду бити правог исповедања Свете Тројице. Заједно с тобом отићи ће из овог града Православље и побожност.

 

Када свети Григорије чу овакве речи од народа, и виде народни плач, одустаде од намере, и обећа им да ће остати код њих док се епископи не скупе на сабор. Јер се очекивао сабор епископа, да изабере достојног човека за патријарха. Светитељ је то чекао: да на престолу види пастира православног, па да иде у своје отачаство. У то време благочестиви цар Теодосије беше у рату са варварима. Пошто их победи, он са триумфом дође у Цариград. А патријаршијску саборну цркву држаху аријанци, и патријарх им беше Демофил. Православни пак, као што је већ речено, имађаху мали и стари храм свете Анастасије. Цар позва Демофила, и саветоваше му да прими православну веру. Ако пак неће, онда да уступи своје место. Демофил, упорна срца, претпостави да буде лишен престола, него да напусти своје зловерје. И предаде цар светом Григорију Богослову и православнима саборну цркву, коју су аријанци држали четрдесет година. Предаде им и све остале цркве.

 

И кад архијереј Божји Григорије с клиром и народом хтеде да уђе у цркву, мноштво аријанаца, наоружаних као за рат, стајаху пред црквом, спречавајући православне да уђу. А светом Григорију прећаху смрћу. И најмише једног младића, снажног и безочног, да се крадом привуче Григорију, и зарије му нож у стомак. Али Бог штићаше свога служитеља. И беше силна хука и бука и метеж од стране аријанаца, и сигурно би учинили неко зло, да није дошао сам цар и увео светог архијереја у цркву. A православни народ, весели и радосни, узнесоше захвалност Богу, проливајући сузе радоснице, што после толико година добише натраг своју светињу. И једнодушно се обратише цару, молећи га да на патријаршијски престо посади Григорија Богослова. A светитељ, због сталних телесних болести својих немајући снаге да говори громко усред народног клицања, рече преко једног клирика ово: О чеда моја! сада је време да благодаримо и славимо Бога једнога у Тројици, што нам поврати цркву нашу. Због тога треба сада да величамо доброту Божју, а питање патријаршиског престола решићемо касније! - Чувши ове архијерејеве речи, народ престаде са клицањем. И кад се заврши света литургија, сви се разиђоше. А аријанци умукоше посрамљени.

 

Благоверни цар Теодосије веома поштоваше светог Григорија Богослова, као оца свог. Али он не одлажаше често код цара, добро се сећајући Соломонових речи: Ретко нека ти нога ступа у кућу ближњега твог, да не би, наситивши се тебе, омрзао на те (Прич. 25, 17). Главна брига светитељева беше: да стално поучава народ, да посећује болеснике и исцељује их, да теши оне којима се чини неправда, да штити немоћне, и да стадо своје чува од јеретичких саблазни. А понекад је одлазио и на село, јер је волео безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. А тим одмором је помало лечио честе болести своје, да му тело не би изнемогло за остале трудове. Иако је господарио огромним црквеним имањем, он никада не узе за себе ниједну драхму, нити испитиваше црквене економе колики су приходи а колики расходи. Сматрао је да то није посао епископа већ економа. А препоручиваше свима, да имају чисту савест пред Богом.

 

Малаксавајући од свагдашњих трудова и старости, свети Григорије се једном разболе, и лежаше на одру. Народ сазнаде и дође да га обиђе. А он, седећи на одру, питаше их: Шта желите, чеда моја? Који је разлог, те сте дошли к мени? - А они му се поклонише, и захваљиваху му много за његове трудове: што град очисти од јереси, што многе цркве које су аријанци држали дуго година опет поврати православнима, што толика добра учини свима својим поукама и својим пастирским старањем око свију. И говораху: Сада пак, о оче! ако одлазиш к Богу, помоли се за своје стадо, за благоверног цара, и за сву Цркву. - Светитељ их обавести, да његова болест није на смрт. И пошто их по обичају свом поучи, отпусти их. И пошто сви изађоше, остаде један младић, и припаде к ногама светитељевим, са сузама и ридањем молећи га да му опрости грех. А када светитељ упита какав је то грех, младић ништа не одговори, већ само ридаше и опроштај мољаше. Тада неко од присутних рече: To je убица твој, оче! који по наговору јеретика хтеде да ти зарије нож у стомак, али те Христос заштити. И ето, сада се каје, и моли опроштај. - Светитељ рече младићу: Мили, нека ти Господ наш Исус Христос буде милостив, и нека ти опрости грехе твоје! Само отсада буди наш, остави јерес, и приступи Христу Богу, и Њему служи верно. - И тако с опроштајем отпусти тога младића. О томе сазнаде сав град, и дивећи се његовој незлобивости, још више га заволеше.

 

Потом се стадоше стицати епископи у Цариград 381, године, с једне стране ради бирања престоничког патријарха, a с друге - да се на другом Васељенском Сабору предаду анатеми јереси и потврди Православље. - И скупише се сто педесет православних епископа, међу којима најстарији беше свети Мелетије антиохијски. Тада свети Григорије Богослов, болестан и тужан, и преко своје воље би посађен на патријаршијски престо, пошто су га молили цар и сав народ. Затим се после не много дана разболе пресвети Мелетије, патријарх антиохијски, и отиде ка Господу. Онда дођоше епископи из Египта и Македоније, и негодоваху због постављења Григоријевог, пошто је без њих био изабран. И говораху да је његово постављење неправилно, јер је постављен не од александријског већ од антиохијског патријарха. Јер међу патријарсима александријски престо је први после римског, па je зато требало да он постави цариградског патријарха. И би међу епископима велика несугласица, и врева, и распра. Једни говораху да је Григоријево постављење правилно, други - да није.

 

И свађаху се епископи међу собом. А када свети Григорије Богослов виде каква је због њега распра и свађа међу епископима, устаде у сабору, одржа говор свима, и рече:

 

Свештени и чесни пастири, ја нисам желео да узимам управу над Цариградском црквом, иако је ова црква узрасла и учврстила се мојим знојем и трудом. Мени је доста било да то препустим Богу, и да од Њега очекујем награду. Али љубав словеснога стада и општа одлука епископа примора ме да примим престо. Сада пак чујем да се многима то не допада. Знајте дакле, да не иштем ни богатства, ни високе положаје, ни почасти, нити желим да се називам патријарх цариградски, и без туге одлазим из епископије. А ви се договарајте, и чините што вам је воља. Мени је одавно мила пустиња. Јер нас не лишавају Бога они што нас лишавају престола.

 

Рекавши то, он изађе, и напусти патријаршију, и усели се у једну малу кућицу, удаљену од цркве, избегавајући вреву и расправљање оних што су долазили к њему. А многи од народа долажаху код њега, и мољаху га да се сажали на стадо своје, и да га не оставља, пошто је толики зној и труд уложко, те га је умножио. И говораху: О оче! покажи милост према љубљеној деци својој, ради које си се толико времена мучио! поклони им и остатак дана својих, да бисмо, по престављењу твом, имали тело твоје, ми који смо просветљени твојим учитељством. - А светитељ, као чадољубив отац, би тронут, и беше у недоумици шта да ради. И мољаше Бога да Он учини како је најбоље.

 

На Сабору епископа расле су несугласице и распре. Блажени Григорије дође на Сабор, одржа говор, и рече: Људи и сапастири Христова стада, срамота је што се толико свађате ви, који треба да друге поучавате миру. Јер како можете друге учити слози и једномислију, када је таква неслога међу вама? Но ја вас молим пред самом Пресветом и Једносушном Тројицом да успоставите мир и љубав међу собом, те да сложно решите црквена питања. А ако сам ја узрок вашој неслози и подвојености, нисам вредноснији од пророка Јоне, баците ме у море, и утишаће се ваша бура. Волим да пострадам, ако хоћете, иако сам невин, само да се ви помирите, и будете једномислени. Рините ме с престола, протерајте из града, само љубите истину и мир, са пророком Захаријем говорим (Захар. 8, 19). Здраво да сте, свештени пастири, и сећајте се мојих трудова!

 

Када он то рече, постидеше се сви противници, и беху дирнути његовим речима. А свети Григорије напусти Сабор, са намером да се врати у своје отачаство. Али најпре оде цару, да се опрости са њим. И рече му: Царе, за многа доброчинства твоја која си учинио Цркви, нека те Христос награди у дан награде! А дар који сада иштем од тебе, моћни господару, не одреци ми. He иштем имања, нити молим за своје сроднике, нити хоћу скупоцене покриваче за свети престо, него желим одмор себи уморном од трудова, еда би престала и завист многих, и ти својим напором смирио епископе! Учини крај борби међу епископима ти, који си учинио крај безочностп варвара! украси своју победоносну државу тиме што ће епископи имати мир и слогу међу собом! А они ће то имати, ако ми допустиш да ја отпутујем у своје отачаство. Ето, тај поклон молим од тебе! ту ми последњу милост укажи!

 

Цар се зачуди речима светитељевим, и заплака. Заплакаше и присутни великаши. Јер сви гајаху према њему огромну љубав, и нису желели да га пусте. А он, једно због старости и свагдашње болешљивости своје, а друго - због раздора међу епископима, свесрдно мољаше цара да га отпусти, како би остале дане живота свог провео у миру и одахнуо мало од трудова многих. И отпусти га цар. И он се опрости са свима. А кад одлажаше из престонице, сав га народ испрати са плачем и ридањем.

 

По одласку светог Григорија из Цариграда, епископи, иако су волели светог Григорија и плакали за њим, на Сабору у Цариграду поставише за патријарха сенатора Нектарија. Овај св. Други Васељенски Сабор утврди Символ наше свете Православне вере.

 

Стигавши у Кападокију, свети Григорије Богослов настани се у селу Арианзу. И тамо живљаше, тешко болестан, али не престајаше са трудом Бога ради. Пошто се у његовом родном месту, граду Назианзу, беше појавила Аполинаријева јерес, он је сузби својим саветима и списима. А грађани га мољаху да заузме очев епископски престо, али он одби. И постави им за епископа презвитера Евлалија, човека православна и врлинска. Сам пак остаде у Арианзу, где проживе у безмолвију неко време, и написа многе корисне књиге и предивне песме. И у дубокој старости пређе у неостариви живот двадесет и петог јануара 389. године. И би чесно сахрањен у граду Назианзу. А после много година благочестиви цар Константин Порфирогенит пренесе чесне мошти његове у Цариград, и положи их у цркви светих Апостола, као помоћ и заштиту граду, a y славу Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

 

 

201507

Божићна честитка о празнику рођења

Господа Нашега Исуса Христа 2015 године

       Драга и возљубљена браћо и сестре, Духовна децо моја,

Милошћу и човекољубљем  Јединороднога сина Божијег  Исуса Христа који се ноћас рађа нашега спасења ради, слободан сам обратити се Вашој љубави уз жељу да Вам честитам Божићне и новогодишње празнике.

Као и сваке године у месецу јануару прослављамо Васељенски догађај Рођења Христовог који долази у свет као симбол мира , љубави као и неизмерне среће која нам је свима преко потребна.

Целокупан свет у коме живимо препун је свега онога што није у знаку Христове љубави, па смо врло често изложени страху од свега што нас окружује, од људи који су око нас као и од сопственог идентитета и питања ко смо , шта смо  и коме припадамо?

Сва та питања као и пролазни системи, који су постали саставни део нашег живота управо нас одвајају од оваквих радосних Хришћанских догађаја и перспективе лепшег и бољег живота у заједници међусобне љубави  и међуљудске толеранције.

Волети друге без обзира на различитост у било ком смислу те речи јесте заповест Божија, да љубимо једни друге као што наш Господ љуби нас.

Овако велики празници и  јесу управо прилика да приђемо једни другима, да се загрлимо и заједно прославимо Рођење Нашег Спаситеља, као и да опростимо једни другима јер ћемо на тај начин показати да у истину верујемо Његовој љубави.

Наши дарови једни другима треба да буду налик на дарове пастира и мудраца који су дошли у Витлејемску пећину да се поклоне новорођеном Христу ,малом детету које је спасило свет од греха и смрти.

У овој ноћи потребно је да сетимо наше браће и сестара у матици ,браће и сестара који страдају на Косову и Метохији,гладних ,остављених,удовица,сирочади,заточених у тамницама као и браће и сестара Хришћана који су у последње време страдали у Сирији.

Сећање на будућност и чињеницу да ћемо једног дана бити сви окупљени око Васкрслог Христа треба да нам буде мисао која ће нас управљати на прави пут Спасења, и упућивати нас једне на друге  јер припадамо једној спасоносној истини ,једни другима и нарочито вери Светих отаца наших  који су били доследни Православљу и нису бежали од онога сто су нам Свети апостоли у аманет оставили.

Свим нашим парохијанима и њиховој деци желим пре свега добро здравље ,мир у души и жељу да будемо бољи у наредној години  као људи, и као Православни Хришћани.

Лук 2/ 10-12 И рече им анђео : Не бојте се ; јер вам,ево, јављам радост велику која ће бити свему народу.

Јер вам се данас роди Спас,који је Христос Господ ,у граду Давидову.

И ово вам је знак : наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама.

 

У Краљевини Холандији

Протојереј

Душан Ердељ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

http://balkansos.nl

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Светих Четрдесет мученика у СевастијиSVETIH ^ETERDESET MU^ENIKA U SEVASTIJI

Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега”. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.

 

 

 

 

 

 

 

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/belepoklade.jpgБеле покладе, које се одржавају у Сиропусну недељу. То је задњи дан када се у исхрани користи бели мрс. Већ сутрадан се једе искључиво посна храна.

Беле покладе су најсвечаније и најраспротрањеније покладе у току године. Добиле су назив по Белој недељи, а зову се још и: Велике покладе, Завршне покладе, Сирне покладе, Проштене покладе (Проћке, Прочка), јер се тог дана опраштају свађе и увреде. Синови и кћери са породицама обилазе родитеље, носе им на дар флашу пића и разне поклоне. Зет обавезно обилази таста, ташту, кума, старојка и тражи проћку да може часно да започне пост. Када уђе у кућу, љуби руку тасту и говори: "Опрости дедо", а таст му одговара:"Нека ти је просто синко". Беле покладе су празник целог села, и тог дана се сви међусобно друже и чашћавају. Весеље траје до поноћи, а у поноћ наступа пост. 

У Пчињи навуку велике гомиле сламе на сред села, и запале их. Та ватра се назива крлештица. На Косову се по селима маскирају и играју игру која се зове "мачка". У Подрињу се играју "лубачке" и "паука", и то само млађи дечаци, обучени као јунаци, окићени оружјем. У таковским селима се маскирају у припремљене маске од папира, које наките зубима од пасуља или кукуруза, брковима од вуне. Обично по тројица обилазе куће, играју коло, рву се, говоре извештачено и "плаше" малу децу, која циче од весеља кад их ови појуре. Кад се покладари уморе, сакупе се сви на једно место, где се игре и такмичења настављају. У Великој Плани, предвече пале ватре од шаше, и само за тај дан изграде неку врсту вртешке на којој момци врте девојке.



СИРОПУСНА НЕДЕЉА, НЕДЕЉА ПРАШТАЊА (грч: Κυριακή των Τυροφάγου); У народу позната и као Сирна недеља, Бела недеља, последња припремна седмица пре почетка Васкршњег поста, у току које се не једе месо, али је дозвољена употреба јаја, млека и млечних производа, тј. "белине", по чему је и добила назив. Дакле у току ове седмице, разрешен је бели мрс. У среду и петак Сирне недеље почињу Велике метаније, а у древној Црквеној пракси у те дане, служена је и Пређеосвећена Литургија. 

Сиропусна недеља почиње по Месним покладама и траје до Белих поклада. Те седмице се не пости у среду и петак, него се сво време мрси на белом мрсу. У току читаве недеље се живи мало опуштеније него других седмица, поготово што су ту Покладе. Целе недеље селима круже маскиране поворке. 

Око записа у шумадијским селима, градиле су се велике љуљашке, на којима се омладина љуљала, а присутни народ забављао. Записи иначе представљају важно место за село, и не ретко су се око њих одржавали скупови на којима се расправљало о питањима битним за будућност села.

 

 

 

 

+++ Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Деву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој...” Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити” (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/zadusnice.jpgВелике (зимске) задушнице

 

ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу. 

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

 

 

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад." 

Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања"

Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.

 

 

Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече. 

Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.

 

 

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела. 

У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира. 

На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића. 

Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима. 

Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.

 




 

 

 

Draga Braćo i Sestre

Pozivamo Vas da 1 februara 2014 godine uzmete učešće na Svetoj Liturgiji koja počinje u 11 časova.

Gosti naše parohije biće Monahinje mananastira Sveti Luka iz Župe Nikšićke, koje će imati izložbu i prodaju svojih radova u našoj Crkvi.

Želja uprave parohije i sveštenika je da pomognemo manastiru i njeno sestrinstvo tako što ćemo ovim povodom sakupiti humanitarnu pomoć u vidu higijenskih i prehrambenih proizvoda.

Svi koji žele da učestvuju u ovoj humanitarnoj akciji a nisu u mogućnosti da prisustvuju Svetoj Liturgiji i upoznaju Monahinje neka uspostave kontakt sa sledećim osobama:

 

Za Etten-Leur:  Sneža Lalović

               Tel: 06 34055128,

               Adresa: Paukeslag 15, 4876 EA Etten-Leur

Za Bredu:         Marija Manić

                               Tel: 06 31043843

                               Adresa: Arenberglaan 270, 4824 RE Breda

               

U paketu napišite pisamce sa spiskom imena Vaše žive i mrtve rodbine i prijatelja tako da se sestre svojim molitva za Vas i Vašu rodbinu zahvale za vašu pomoć.

Ovim putem Vam šaljemo i pismo ( brošuru )  Igumanije Efimije koja predvodi Manastir, da se bolje upoznate sa njima.

Raspored Bogosluženja za Februar i Mart

 

subota, 1 februar 2014 u 11:00       SVETA LITURGIJA

subota, 15 februar 2014 u 19:00     VEČERNJA SLUŽBA  ‘ SRETENJE GOSPODNJE ’

subota, 22 februar 2014 u 11:00                 ZADUŠNICE

 

nedelja, 2 mart 2014 u 19:00           VEČERNJA SLUŽBA ‘ BELE POKLADE ‘ 

subota, 22 mart 2014 u 11:00          SVETA LITURGIJA ‘ ISPOVEST I PRIČEŠĆE ‘

 

U nadi da ćete se odazvati našem pozivu i da ćemo se skupiti u što većem broju,

Unapred Vam se zahvaljujemo i vrlo rado očekujemo

 

Uprava Parohije sa sveštenikom

Breda, 24 januar 2014

!!!МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!!!!

 
 

 

 

 


                                              

 

 

CBETO БОГОЈАВЉЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА
И СПАСИТЕЉА НАШЕГ ИCУCA ХРИСТА
СИНАКСАР HA КРШТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ



По свом повратку из Мисира, Господ наш Исус Христос беше у Галилеји, у свом граду Назарету, где би васпитан, до тридесете своје године скривајући од људи силу и свемудрост свога Божанства. Јер код Јевреја не беше никоме допуштено да пре тридесете године има учитељско или свештеничко достојанство. Због тога и Христос до своје тридесете године не поче са проповеђу, нити објави да је Син Божји и Велики Архијереј који је прошао небеса. До тога времена Он живљаше у Назарету са пречистом Мајком својом и са тобожњим оцем својим Јосифом дрводељом, док је овај био жив. Са њим је и дрводељски занат радио. А када Јосиф умре, Он сам обављаше тај занат, трудом руку својих зарађујући хлеб себи и пречистој Богомајци, да би нас научио да не лењствујемо нити забадава хлеб једемо.

А када наврши тридесет година и стиже време, као што каже Еванђеље, да се јави Израиљу: рече Бог Јовану, сину Захаријину, у пустињи, да иде и крштава водом (Лк. 3, 2). И на тај начин учини знамење, по коме ће познати Месију који је дошао на свет. О томе и сам Крститељ говори у Еванђељу: Онај који ме посла да Крстим водом, он ми рече: На кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом Светим (Јн. 3, 33). Јован послуша реч Божју, и дође у сву околину Јорданску проповедајући крштење покајања за опроштење грехова. Јер он беше о коме Исаија претсказа: Глас онога што виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе његове (Лк. 3, 3.4; Ис. 40, 3). И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и он их крштаваше све у реци Јордану, и исповедаху грехе своје (Мк. 1, 5). Тада дође и Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти (Мт. 3, 13). Дође у оно време пошто Јован беше јавио народу за Њега, говорећи: Иде за мном јачи од мене, пред ким нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим (Мк. 1, 7-8). После дакле тих Крститељевих речи дође Исус да се крсти, иако My крштење није било потребно као пречистом и светом, рођеном од пречисте и пресвете Дјеве Мајке, и као извору сваке чистоте и светости. Али као Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сам захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15). Овде под правдом свети Златоуст разуме заповести Божје; као да је Исус рекао: Пошто сам испунио све друге заповести Божјег закона, а остаде само ова једна да се крстим, стога треба да и њу испуним. - А и крштење Јованово беше заповест Божја, као што Јован и каже: Онај који ме посла да крстим водом, он ми рече (Јн. 1, 33). А ко га посла? Очигледно сам Бог. Јер и стоји написано: Рече Бог Јовану (Лк. 3, 2).


И крсти се тридесетогодишњи Исус. Јер човек тридесетих година лако нагиње свакоме греху. Свети Златоуст и Теофилакт кажу: Прво је доба детињство; оно се одликује незнањем и лакомисленошћу. Друго је доба младићство; оно се распаљује телесном пожудом. А човек тридесетих година је у зрело доба живота; тада је човек подложан златољубљу, славољубљу, јарости, гневу и свакоме греху. И због тога Господ Христос почека са крштењем до то доба, да испуни закон за сва доба и освети природу нашу, и подари силу да побеђујемо страсти и да чувамо себе од смртних грехова.


И пошто се Господ крсти, одмах изиђе из воде, тојест не задржа се у води. Јер се прича да је свети Јован Крститељ, свакога човека кога је крштавао, погружавао до гуше у воду, и држао га док све грехе своје исдоведи; и онда га пуштао, и он је излазио из воде. А Христос, пошто није имао греха, није се задржавао у води, због чега Еванђеље и каже да одмах изиђе из воде. Кад је пак Господ излазио из реке, отворише My ce небеса, муњелика светлост сијну одозго, и Дух Божји као голуб сиђе на Исуса који се крстио. Као што у дане Ноја голубица донесе вест о опадању потопске воде, тако и овде голубије обличје објави престанак потопа грехова. А Дух Свети се јави у голубијем обличју, јер је то птица чиста, човекољубива, кротка и незлобива, и не живи у смраду. Тако је и Дух Свети извор чистоте, пучина човекољубља, учитељ кротости, и стројитељ незлобивости, а бега од онога који се ваља у смрдљивом муљу греховном без покајања. А када је Дух Свети силазио као голуб на Исуса Христа, чу се глас с неба који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (Мт. 3, 17). Њему слава и моћ кроза све векове, амин.

 




РЕЧ НА СВЕТО БОГОЈАВЉЕЊЕ


светог оца нашег Јована Златоуста

 





Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине. Запечаћује пећину витлејемску, где Вечни као одојче у јаслима лежаше; и отвара нам изворе јорданске, где се сада Он исти са грешницима крштава, дарујући свету опроштај грехова преко својих пречистих удова. Онда, родивши се на земљи из утробе пречисте Дјеве, јави се одојчадима као одојче, људима као човек, мајци као син, мудрацима као цар, пастирима као пастир добри који душу своју полаже за овце (Јн. 10, 11); а сада долази на воде јорданске, желећи да цариницима и грешницима спере грехе. О великом чуду таквога славља и премудри Павле громко говори: јави се благодат Божја која спасава све људе (Тит. 2, 11). Јер се сада свака светлост умножава свету: најпре се радује небо, слушајући глас Очев; ваздух се освећује летењем Духа; освећује се природа воде и учи да омива душе и тела; и сва твар заједнички ликује на земљи. Само ђаво плаче, гледајући где се спрема купељ који ће једино њега удавити.


А шта каже Еванђеље? Дође Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти. А Јован брањаше му говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 13-14). Ко виде господара где стоји пред слугом? ко виде цара где војнику главу приклања? ко виде пастира кога овца објављује? ко виде подвигоположника где прима почасти од страдалника? Ти треба мене да крстиш, јер сам затворен под прародитељски грех и отров змијин носим. Ти треба да спереш с мене скверну древног преступа; а Ти, ради каквих си грехова дошао да се крстиш? Ено пророка који сведочи за Тебе и каже овако: He учини неправде, нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 53, 9). Како тражиш очишћење Ти који дајеш избављење? Обичај је да крштавани исповедају грехове своје; а Ти шта имаш да исповедиш, када си потпуно безгрешан? Зашто од мене тражиш оно чему се нисам научио? He усуђујем се на оно што је изнад мене: не знам како да омијем светлост; не умем да осветлим Сунце правде. Ноћ не осветљује дан, злато не служи олову, лончара не саветује блато, море не позајмљује воду од извора, река не требује капљице; скверна не очишћава Чисто; осуђеник не отпушта Судију. Ти треба мене да крстиш. Мртвац не даје живота, болесник не исцељује лекара: знам немоћ своје природе. Нема ученика над учитељемни слуге над господарем. Мени не приступају Херувими са страхом; мени се не клањају Серафими, и не певају Трисвето. Мени небо није престо; мене не показа звезда мудрацима; за мене не сведочи глас из облака. Угодник твој Мојсије једва се удостоји да Ти види леђа; а како ћу се ја усудити да додирнем пресвету главу твоју? Зашто ми наређујеш оно што превазилази моје моћи? Немам руке које могу Бога да крсте. Ти треба мене да крстиш. Старица ме роди, али пошто си ти био наредио, природа се не успротиви. Док у утроби бејах, спречен да говорим, ја позајмих уста своје мајке; а сада када си дошао, рођен од Дјеве, ја Те својим устима благосиљам. Нећу да будем ослепљена ума, као Јевреји, јер знам да си Господар, а узео си обличје слуге, да би излечио род људски. Знам да си се јавио, да би нас спасао. Знам да си камен, отсечен од горе не руком; и који год у њега верује, неће се постидети. Разноврсни облици твога смирења не сметају ми да Духом познам величину твога Божанства. Ја сам смртан, a Ти бесмртан; ја сам од нероткиње, а Ти од Дјеве; ја сам први по рођењу, али нисам већи од Тебе који си после мене рођен. Доћох пре Тебе, да бих проповедао, а не да крстим таквога. Сазнадох да си Ти секира што код корена дрвету стоји. Схватих да си Ти сецитељ неродних дрвета, тојест, јеврејског сада. Видех срп где иде на страсти, и реших да сарађујем извору исцељења. Јер где је место, на коме неће бити Твојих чудеса? Губаве ћеш речју очишћавати; течење крви ћеш додиром хаљина Твојих заустављати; заповешћу ћеш раслабљенога дићи на ноге; мрвицама чудеса твојих кћер ћеш Хананејкину нахранити; блатом ћеш слепоме очњи вид дати; и како од мене сада тражиш да руку своју ставим на Тебе? Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени? Ти који надгледаш земљу и чиниш да се она тресе; Ти који по води као по земљи идеш; Ти о коме проповедајући много пута ускликнух: Иде замном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Једино уздајући се у Твоју неисказану доброту, ја ћу се усудити, и надајући се на твоје безмерно човекољубље, јер ћеш и блудници допустити да отре пречисте ноге Твоје, и косне се пресвете главе Твоје.


А шта Господ рече њему? - Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду: као глас послужи Речи, као слуга поради Господару, као војник, - Цару, као блато - Лончару. He плаши се, него буди смео: крсти ме; јер ћу ја ослободити свет; предајем се на смрт, да бих умртвљену природу оживео. Ти, иако ти наређујем, устежеш се да пружиш руку своју, а Јевреји се после неког времена неће застидети да бестидне руке своје дигну на мене, да би ме на смрт предали. Остави сад, јер тако треба. Својим предвечним човекољубљем одлучих да спасем род људски. Ради човека постадох човек. Шта је дакле чудно што као Син Човечји долазим да се крстим. Јер створење руку својих нисам презрео, нисам се земне природе постидео; остајем што сам био; и што нисам био узео сам на себе, а биће моје остаје непроменљиво. Остави дакле сад, јер непријатељ рода људског, збачен с неба, отеран са земље, гнезди се у води, али дођох да га и одатле отерам, по речи пророка који о мени каже: Ти си сатро главе змијама у води (Пс. 73, 13). Остави сада, јер он хоће да ме као човека искуша; али ја трпим, да бих обелоданио његову немоћ. Ја ћу му рећи: Немој кушати Господа Бога свог.


О новог чуда! о неисказане благодати! Христос се бори, a ja венце примам! Он војује против ђавола, a ja односим победу над ђаволом! Он главу змији размрскава у води, a ja ce као законити страдалник крунишем! Он се крштава, a ja скверну скидам са себе! На Њега Дух Свети силази, а мени се даје опроштај грехова! За Њега сведочи Отац да My je Син љубљени, a ja постајем син Божји због Њега! Њему се небеса отварају, a ja улазим у њих! Јавља се вишње царство Крштавајућег се, и ја га наслеђујем. Глас Очев би к Њему, а мене позива! Он му je пo вољи, а мене пригрљује! И ја славим Оца који је одозго говорио, Сина који се доле крстио, и Духа који је као голуб сишао, Једног у Тројици Бога, коме се и клањам вавек, амин.

 





РЕЧ НА БОГОЈАВЉЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 




Празнујући Богојављење Господње које бива на водама Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета прелазио реку Јордан: "Јордан се обрати натраг" (Пс. 113, 3) Него ce треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом, створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет.


Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16).


Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица.


Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења.



А свети Григорије Ниски, корећи оне који се после крштења враћају на своја зла дела, каже: Тако бесрамници, пошто примише крштење, не знам каквим безумљем понесени, упропашћују спасење које им је вода крштења дала. Када се с Христовим телом погребоше, они орловска крила добише, те могу узлетати ка небеским птицама, тојест бесмртним дусима. - Обратимо пажњу на ове речи: Крштењем погребени са Христовим телом, добише орловска крила, те могу узлетати. Тиме овај свети учитељ тачно показује да људи водом крштења постају птице које лете к небу.


А ево о томе доказа и из историје. Преподобни Нон, епископ Илиопољски, када је требало да у Антиохији обрати Богу јавну грешницу, Пелагију, он имађаше ноћу у сну овакво виђење: он је у цркви на литургији, и гле, једна црна голубица, прљава и смрдљива, лети око њега; он је ухвати, и када је врже у купељ и окупа, одмах голубица постаде чиста, лепа и беља од снега, и из воде право узлете к небу. - Ово је виђење показало да ће блажени отац Нон обратити грешницу Господу, и светим је крштењем просветити. Вода светог крштења је такође моћна, да човека може начинити птицом небеском. To чини јорданска вода, природи људској даје крила, да би помођу њих летела у небеса која се отварају.


Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба.


Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу.


Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу.



И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану: погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења, стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би требало да се и у оном мору покаже лик голуба. Али, расуђујмо духовно. Рекосмо да море, што се види пред престолом Божјим, преставља собом тајну светога крштења, у коме наша природа, крштавајући се, очишћава се од сваке прљавштине тела и духа, а душа се наша као кристал учвршћује и светли. И када Бог у Тројици гледа у нашем крштењу на то тајанствено стакло и кристал, онда се ваистину показује у њему лик Тројице. Гледа ли Бог Отац као духовни орао, Бог Син као духовна кокош, Бог Дух Свети као духовни голуб, онда оно тајанствено стакло и кристал, када се наша природа крштава, показује у себи подобија оних духовних птица. Јер постаје птић орла, и кокоши, и голуба, тојест постаје дете Бога у Тројици Једнога, Оца и Сина и Светога Духа: Даде нам, вели, власт да постанемо деца Божја, који верујемо у име његово (Јн. 1, 12). Погледа Пресвета Тројица на природу људску која се у водама јорданских крштавала, и одрази се у њој, окриливши је духовно као птића крилима орловским, кокошјим и голубијим, тојест умножила је у Цркви земаљској Учитеље, Мученике, Девственике. Очигледно је дакле да свако Лице Пресвете Тројице изведе из вода јорданских своје посебне духовне птиће.


Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31).


Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро[1], постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан[2]. Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронаће, и показа га птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи - свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам[3]. - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj.


Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености; дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1 Мојс. 6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним, не о телесним стварима. Богослов каже: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6). И као што је дух драгоценији од тела, тако је девственост, која сједињује у један дух с Господом, драгоценија од телесне везе у браку. Наша природа, када у Јордану ступи у духовни брак са Христом, оспособи се да рађа многе девственике. A духовни брак не зна друго да роди до девственост. To описа пророк Захарија говорећи: Вино миомирисно девојкама (Зах. 9, 17). Овде вино означава Духа. Јер као што вино весели срце човеку, тако Дух Свети жалост нашу претвара у радост и весеље, због чега се и назива Утешитељ. А девојке означавају девственике. Пророк каже да то вино Дух Свети излива у девојке. Јер где Свети Дух излива своју благодат, тамо се мора родити девственост. Добро блажени Јероним у своме преводу Светога Писма то место преводи овако: Вино које рађа девојке. - To вино благодати Светога Духа изли се некада на апостоле, и напоји их, тако да се сматраше да су другим вином напојени; и начини их таквим девственицима, да у њима не беше никаквог порока, већ беху чисти и безазлени као голубови. На празник Педесетнице певају се овакве речи: Дух спасења чини апостолска срца чистима. - Излива се сада то вино на воде јорданске, и ко не верује да вода крштења, помешана са вином Светога Духа, рађа девственост, према гореспоменутом пророштву: "Вино које рађа девојке", и то девојке којима апостол упућује ове речи: Јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (2 Кор. 11, 2). Девственост се рађа од Духа у духовном браку наше природе с Богом. Ту девственост Дух Свети изводи из воде крштења и уводи у небо.



Тако свако Лице Пресвете Тројице, јавивши се на Јордану, изведе из воде крштења своје посебне духовне птиће. А извевши их, позива их да на доличним себи крилима врлина лете и уђу у отворена небеса.


Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. - Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грда, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу. А глас крила тих животиња означава учитељску реч, да Учитељ према летењу свом даје глас од себе, тојест да према животу свом учи стадо своје. Јер је глас учења без утицаја и ништаван онде, где се не виде крила богоугодног живота. Право ка отвореним над Јорданом небесима лети онај Учитељ, који не једним крилом речи него и другим крилом доброга делања лети; који заједно и речју и делом учи. Јер ни виспрена реч, ни медоточива уста, ни громовито грло, не узносе к небу и учитеља и ученика тако као крила добрих дела.


Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће - свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера.


Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу[4]. - Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба. - Ти мириси излазе од хаљина Христових, тојест од Цркве његове, од људи верујућих, у које се Он као у хаљине облачи, узевши на себе тело, и усељујући ce y оне који чисто и свето живе. Стога Дух Свети говори Христу Господу овако: умртвљење, смирење и вера, као скупоцени мириси пред Богом Оцем миришу од Цркве твоје, од чистих и девствених лица, која ове врлине чувају у срцима својим као у мирохранилницама. Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило - умртвљење тела.


Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб.



Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин.

 

 

Свети Никола - Никољдан

Овај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији као јединац син богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Свој духовни живот започео је у манастиру "Нови Сион" код свог стрица, светог Николаја епископа патарског. По смрти родитеља, вођен чудесним небеским гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо после тога постао је архиепископ мирликијски те је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу али је и тамо настављао своје проповеди. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, и ту, у борби за истину ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе. Чудесним јављањем Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен је овај правдољубиви светитељ на Сабор и у службу. Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама, а он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости кратко је боловао и упокојио се 343. године.

Свети Никола се сматра заштитником: деце, учених људи, трговаца, морнара, путника уопште... Сматра се да је обичај по коме се деци уочи Светог Николе у ципелице потајно стављају поклони потекао отуда што свети Никола своја доброчинства никада није чинио јавно. Исти мотив се везује и за Божић Бату.

Некада се на свим хришћанским бродовима налазила икона светог Николе а он се посебно празновао дуж Јадранског и Средоземног мора где је био обичај да се на тај дан не испловљава а да се бродови на пучини усидре и пловидбу наставе сутрадан.

Свети Никола је умро у петак 6. децембра (то је у нашем веку 19. децембар по новом или Григоријанском календару) 343. године и сахрањен је у саборној цркви у Мири. Ту је његово тело почивало више од шест векова а хришћани су долазили на његов гроб и доводили своје болеснике. Међу њима су били и Стари Словени са реке Дон чиме се објашњава зашто је свети Никола толико поштован код Срба.

Када су Турци у једанаестом веку освојили Ликију, мошти светога Николе су 1096. прокријумчарене из Мира у Бари у Италији и положене у Цркву светог Јована Претече, која је убрзо постала стециште ходочасника.

Три године потом грађани Барија подигли су велелепну цркву светом Николи. Овом храму је доцније српски краљ Стефан Дечански слао богате прилоге и читаву цркву красио сребром у знак захвалности јер му је, како је сматрао, свети Никола повратио вид.

Свети Никола зимски празнује се 19. децембра по грегоријанском календару у знак сећања на дан свечеве смрти, а летњи 22. маја, када су светитељеве мошти пренете из Мира у Ликији у тада православни Бари у Италији. То је за многе породице мала слава или преслава.

У народу се зове Млади свети Никола, Летњи свети Никола, Николице ...

0712sr

Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој

беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој.

У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења

Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога

и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том

беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве

идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара

и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и

знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. по

Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре

у огњу. Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово

и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници, приведе у веру правувојводу

царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу-Василису). Сви пострадаше

за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи

точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос

и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години,

24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти

почивају јој на Синају.

 

 

 

 

 

Преподобна Мати Параскева

СВЕТА ПЕТКА

Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос), између Силинаврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе света Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу”. Света Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у VI веку. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) свете Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.

 

Задушнице

Задушнице су дан кад се сећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе преминулих. Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уређују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести којих су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.
Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

 

 

Свети мученик Никита

Свети мученик НикитаРодом од Гота; ученик епископа Теофила Готског, који је учествовао на Првом васељенском сабору. Када кнез готски Атанарик поче мучити хришћане, тада свети Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога, а на прсима под оделом држаше икону Пресвете Богородице са превечним Младенцем Христом, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је свети Никита зато што му се Пресвета Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ, у коме свети мученик издахну, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест, где сагради цркву светог Никите и положи у њ чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године.

Детаљније

Преподобни Филотеј

Преподобни ФилотејИз села Мирмикса, или Мравина, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у X веку. Мошти му се пројавиле мироточивим.

Детаљније

Свети мученик Порфирије глумац

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/00-00.jpgРодом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: „Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа!” Када се дигне из воде, он узвикне: „Сад сам хришћанин!” Сви су мислили, да се он као глумац шали, као и увек, но он је остао при своме, престао исмевати Хришћанство, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. године и преселио се у Царство Христово.

Детаљније

Свети мученици Теодот, Асклиад и Максим

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/00-00.jpgЗнаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305-311. године) и преселили се у Царство небеско.

Детаљније

Свети Висарион, архиепископ лариски, чудотворац

Свети Висарион, архиепископ лариски, чудотворацОсновао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.

Детаљније

Свети новомученик Јован Критски

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/00-00.jpgПострада за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. године.

Детаљније

Свети Јосиф, епископ алавердски

Један од оних дванаест отаца сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе кавкаске да проповедају Јеванђеље. Свети Јосиф мирно се представио Господу 570. године. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.

Детаљније

Свети Висарион II, архиепископ лариски

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/00-00.jpgСвети Висарион живео половином шеснаестог века. Родио се од побожних родитеља у селу Велика Пила, у Тесалији. Измалена учио се књизи; од десете године заволео монашки живот. Духовни отац био му је митрополит Лариски Марко, поред кога је провео добар део свога живота, који га је произвео најпре за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја, па најзад и хиротонисао за епископа Лариског.

Детаљније

Свети Јосиф Нови, митрополит Темишварски

Свети Јосиф Нови, митрополит ТемишварскиОвај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је свети Јосиф постао и игуман.

Детаљније

Преподобни Герасим, ктитор манастира Свете Тројице у Сурвији

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/00-00.jpgПреподобни Герасим се родио у селу Леонтари на Пелопонезу. Изучивши основну школу он се нарочито посвети изучавању Светога Писма и Житија Светих, тако да кад поодрасте постаде чтец у Цркви, а касније и ђакон и свештеник. Посветивши Богу сав свој живот он се реши да напусти свет, па зато крете најпре у свети град Јерусалим да се поклони Светим Местима. Пошто ту своју свету жељу испуни он се врати у Грчку и дође у крајеве Димитријадске, близу града Волоса. Ту он, у близини села Макринице, нађе манастир Свете и Животворне Тројице звани Сурвија, који беше подигао преподобни Дионисије Олимпски, и ту се заустави...

Детаљније

Свете мученице две девојке

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/00-00.jpgМАЧЕМ посечене пострадале за Господа Христа.

Детаљније

Проналазак моштију Светог Архиђакона Стефана

Проналазак моштију Светог Архиђакона СтефанаСвети Првомученик и Архиђакон Христов Стефан слави се 27. децембра; пренос пак његових светих моштију слави се 2. августа, а данас се врши само спомен открића или налаза његових светих моштију.

Детаљније

Проналазак моштију Светог Акакија, епископа Мелитинског

Проналазак моштију Светог Акакија, епископа МелитинскогИсповедник у време цара Декија (249-251. г.). Преставио се у миру. Његов спомен празнује се 31. марта (где видети опширније о њему), а данас се празнује налаз његових светих моштију.

Детаљније

Преподобни Мелетије, ктитор Сергијевог манастира

http://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/00-00.jpgСпомиње се једино у Синајском Типику бр. 1094, лист 32

Детаљније

 

 

Српска православна црква и верници славе празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина, један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици.
Празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина, један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици, данас славе Српска православна црква и верници.
Празник је успомена на смрт Богородице и, према јеванђелском предању, дан када се она узнела на небо "и предала свој дух у руке Спаситеља".
Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.
Патријарх српски Иринеј служиo је на празник Успења Пресвете Богородице - Велику Госпојину, свету архијерејску литургију у манастиру Раковица, а викарни епископ хвостански Атанасије служио је у храму Успенија Пресвете Богородице у Умчарима, објављено је на сајту СПЦ.
Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира.
У манастиру Жича, задужбини Немањића са почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју, а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола".
"Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију, апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.

Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фрескосликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве.
Патријарх српски ИринејВреме између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.
Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је, надживевши свога сина, као сведок многих славних догадјања, наставила његову мисију.
По распећу Господа, Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова и углавном је све време до смрти провела у Јерусалиму. У старости, често се на месту Вазнесења молила Господу да је што пре узме себи.
На данашњи дан рођен је и патријарх српски Иринеј, који данас пуни 80 година.

Христос Воскресе - Ваистину Воскресе !!!

Драга браћо и сестре у Христу ,

ЗАДУШНИЦЕ - 22 јун 2013 Вечерња служба 19.30 ч.

Задушнице су наше молитвено сећање на нашу уснулу родбину и ближње. По учењу наше Цркве човекова душа по биолошкој смрти не умире него се пресељава у вечност јер ју је Бог створио да вечно живи.  Зависећи од начина нечијег живота и његове/њене вере човек себе осуђује на “вечну радост или вечну жалост”. Вечна радост је вечно обитавање с Господом где нема “жалости и уздисаја”, нема овоземаљске патње,бриге, страдања и неправде. Вечна жалост су разне духовне патње душе у којој је човек остао по свршетку земног живота и пренео  у вечност. Свакојаке страсти душе којих се човек није могао или желео одрећи на овој земљи. Тај вечни бол Господ описује као “ПЛАЧ И ШКРГУТ ЗУБА”. Стање душе где душа вечно вапије и гори а помоћи нема. Ово је ткз. “ДРУГА СМРТ” коју човек мора избећи. Прва смрт (биолошка) је свега одбацивање старог одела и потребна  да би могли васкрснути. Друга Смрт пак је опште погубна за особу коју затекне везивајући је за вечност без Бога, без наде, без љубави, без радости, без милости, без спокоја, без топлоте Божије.

Православна Црква (свештенство и верни народ) свакодневно се моле за наше уснуле чланове Цркве. Молитвом и приношењем  “жртве земаљских плодова” (колача, жита, вина, свећа) ми Господа  молимо да наше миле и драге који су уснули и чекају васкрсење, ПОМИЛУЈЕ и ПОДАРИ ВЕЧНАЈУ ПАМЈАТ. Да их се Господ вечно сети и насели у Царству Небескоме где “нема болести, жалости и уздисаја, него где је Живот Бесконачни”.

Сетимо се драга браћо и сестре наших милих који су у исчекивању вечне радости и очекују да им ми нашим топлим молитвама помогнемо. Знајте да је до Страшног Суда Господњег све могуће. Онај свет нас чује само молитвом....

Јеванђеље по Луки (16,23-29) које сведочи о загробном животу :   23.И у паклу кад бјеше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Авраама и Лазара у наручју његову,   24.И повикавши рече : оче Аврааме ! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста својега, и да ми расхлади језик, јер се мучим у овоме пламену.   25.А Авраам рече : синко ! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла ; а сад се он тјеши, а ти се мучиш.  26.И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.  27.Тада рече : молим те дакле, оче, да га пошљеш кући оца мојега,  28.Јер имам пет браће : нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 

Св. Николај Велимировић: "Је ли смрт крај свега? Није, веруј; она је почетак свега; почетак новог, правог живота. Веруј у Васкрсење Христово, и веруј у загробни живот, и веруј у опште Васкрсење и Страшни Суд." (Пролог)

Св. Јован Златоусти: "Тада (по смрти) су нам потребне многе молитве, многи помагачи, мноштво добрих дела, велико заступништво Анђела док пролазимо кроз ваздушно пространство. Ако нам је на путу за страну земљу или град потребан путовођа, колико су нам потребнији путовође и помагачи да нас проведу поред невидљивих власти и сила које господаре у ваздуху, а које се још називају и гонитељима, митарима, порезницима." (Беседа о трпљењу и благодарењу и о томе да не треба неутешно плакати за упокојенима, а која се чита у Цркви у седму суботу по Пасхи и при сахрани упокојеног)

Драга Браћо и Сестре,

Позивамо Вас на велику Видовданску Православну Литију поводом Великог Спског Празника ВИДОВДАНА.

Молимо Вас да у што већем броју узмете учешћа у овој Православној манифестацији како би својим присуством посведочили веру Православну на просторима Краљевине Холандије.

Распоред манифестација 29 јуна 2013 године је следећи:

10:30 СВЕТА ЛИТУРГИЈА

12:00 ЛИТИЈА улицама око Цркве

13:00 пригодно послужење ( ТРПЕЗА ЉУБАВИ: ко жели и може нека донесе нешто за трпезу)

Након СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ И ЛИТИЈЕ читат ће се МОЛИТВЕ за здравље( за оне који желе да им се молитва очита потребно је да донесу нешто од своје одеће и флашицу сунцокретовог или маслиновог уља )

 

ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ

 

 

Велика недеља

Ова недеља се зове још и Страшна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да верници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро да се тога дана причестимо. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.

На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена.

Ове недеље црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести све до изношења Плаштанице.

 

Васкрс

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.

За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.

Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Лазарева субота Врбица

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.

Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

 

Хуманитарна Помоћ "Парохије Свети Нектарије Егински Бреда"

 
                          "
Ko сиротињи дели, Богу позајмљује"
"
Tи дајеш новце сиромашнима, а они теби дају смелост да изађеш пред бога"


Драга браћо и сестре у Христу,

Сада за време Васкршњег Поста желимо као Православна Парохија из Бреде покренути хуманитарну помоћ једној многострадалној и напаћеној породици из Српске

"У рано јутро, 28. децембра 1992. муслимански војници (црнци муџахедини) упали су у село Биоча код Илијаша и прво јој силовали, а затим и убили деветогодишњу кћерку Мирјану. „Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали... Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала... Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду... Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене...“, сина Јанка (10 година) нису нашли, присећа се Рада Драгичевић свог пакла".

http://4.bp.blogspot.com/-ljQcsHzg9MY/UURKcrX5nsI/AAAAAAAAFy8/g2BGGHykWjo/s1600/308897_031502c2_if.jpg                           http://2.bp.blogspot.com/-J3QdrACNuGA/UURKNBbueVI/AAAAAAAAFy0/I5IFRYeACgE/s1600/get_img.jpg
Јанко и сестра Мирјана                     Mама Рада код Мирјаниног гроба

Помозите нам да прикупимо колико толико овој српској мајци и њеном сину Јанку. Добровољни прилог можете уплатити на рачун Парохије под ознаком "МИРЈАНА" (рачун ПАРОХИЈЕ
Rabobank 1289.83.787) или дати у Цркви на прилог. Сваки евро је добродошао. Унапред хвала.

Линкови :


http://dan-veterana.blogspot.nl/2013/03/blog-post_16.html#.UUxRmFdfa8D

http://www.radiobambi.com/index.php/vesti/vesti-rs/804-potresna-prica-iz-vlasenice

http://www.youtube.com/watch?v=A4sirVibWkI&feature=player_embedded

Да ли постиш? Онда нахрани гладног, напој жедног, посети болесног, не заборави оне у затвору, сажаљевај намучене, теши оне који плачу и тугују, буди милостив, понизан, миран, стрпљив, саосећајан, праштај другима, тако да би Господ могао примити твој пост и великодушно наградио плодове твог покајања.

Св. Василије Велики

 

                            

Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору, буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент, будући двадесет четири године стар, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву, потом се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а потом и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове, епископ у Риму беше Лин, потом Клит - обојица за кратко време - па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око две хиљаде изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту седамдесет пет цркава. Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, у сто првој године. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време светих Кирила и Методија (в. 11. мај)

 

 

 

 

 

Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: H:\VASRKS2012\lazars1.jpg

Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: H:\VASRKS2012\cveti1.jpg

 

 

                                                       Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: E:\isus1.png

 

Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: F:\2611\kerkelijkea.jpg

 

 

Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: KUDSM1

Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: img174

Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: crkva5

Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: Beschrijving: pravoslavni krst_1 - Copy.jpg